Raspad Jugoslavije bio je krasna prilika da ljudi poput njega pokušaju naplatiti svoju mučeničku prošlost. Ali Cvitan je predugo živio izvan svakog krda da bi se sada gurao u društvo tipova koji su se, baš poput njegova oca, kleli u poglavnika
“Gospodine predsedniče pa vi znate da je Dubrovnik hrvatski”; “Naši kažu da je srpski…” – O famoznom sporazumu Stojadinovića i Pavelića
I kakve veze s tim ima Veverica. A kakve slovanačka emigracija u koju nije mogla da prodre ni Udba
Za Hrvatsku u 20. stoljeću postoje samo 1991. i 1995, i ono između. Sve ovo drugo se nekako pregura
Sve u svemu, ova je epizoda predložak za film. Jedini problem je što ga u Hrvatskoj nitko ne želi snimiti
Ja sam pobijedio samoga sebe. Sada putujem s lakšom prtljagom od one kojom sam natovaren od djedova i roditelja jer sam koračao pod silnim teretom strahovitih povjesnih zabluda
"Bleiburg" nije genocid, on je sinonim za ustaški kolaps (i partizansku osvetu). I ove godine, 15. maja, ustašonostalgičari će se prisjetiti jednoga mita jer na spomeniku postavljenom na Bleiburškom polju je stajalo "U čast i slavu poginule hrvatske vojske". Zašto mit? Pa zato jer u Bleiburgu nije stradala nikakva "hrvatska vojska"
Ako neki srpski ekstremni desničar sazna da je Dadovo pravo ime Adolf, da je ime dobio 1949. godine...
