Podeljena Belgija, metafora Evrope

Premijer je na bini jedva skrivao suze. Dok je cela EU glasala za Evropski parlament, u Belgiji su istovremeno održavani opšti izbori.

“Potučeni smo na izborima”, rekao je kratko i jasno lider flamanskih liberala Alexander De Croo, dok su njegovi saradnici tešili jedni druge.

Šarena Vivaldi koalicija sedam stranaka (ime dobila po četiri godišnja doba) doživela je kolaps i Belgija bi uskoro, bar za ovdašnje standarde, trebalo da dobije novu vladu. A možda i ne.

Bilo bi logično da to bude vlada nagnuta udesno, jer je prvi put posle mnogo decenija politička scena u dve dramatično podeljene polovine zemlje krenula snažno u istom smeru, ka desnoj strani. Zeleni na obe strane i valonski socijalisti doživeli su teške poraze, desni centar u Valoniji je skoro udvostručio glasove, a dve nacionalističke flamanske stranke, koje su u Evropskom parlamentu članice frakcija smeštenih udesno od vladajuće Evropske narodne partije (EPP, tradicionalna grupacija stranaka desnog centra), zbirno su u Flandriji osvojile 47 posto glasova.

Belgijska politika je, međutim, mnogo komplikovanija od one u drugim evropskim zemljama, zbog postojanja paralelnih političkih sistema u dva dela zemlje, podeljena po jeziku koji se govori. Zato je u odlazećoj federalnoj vladi bilo čak sedam stranaka (i to posle skoro dve godine pregovora), a u novi parlament ih ulazi 12. Drugi razlog za tako veliki broj stranaka u vladi je to što u nju nisu ušle tri od pet najsupešnijih stranaka sa prethodnih izbora, jer su dve previše udesno, a jedna ulevo od centra.