Kako je Tramp pokrenuo kontrarevoluciju (i kulturni rat)

Džordž Bernard Šo je pisao da se “rađamo kao palikuće a da umiremo kao vatrogasci”. Opaska irskog Voltera ne važi za nemačkog Škotlanđanina Donalda Trampa: američki predsednik se rodio kao piroman i kao takav želi da ostane upamćen. Pitanje je samo šta će u svojoj drugoj misiji “spaliti”. Sebe, porodični biznis, Republikansku partiju, Ameriku, Evropu ili čitav svet.

Sudeći po upotrebi predsedničkih dekreta i pozivanju na zakone iz 18. i 19. veka, kao i na prenose ovlašćenja Kongresa na predsednika od pre pola stoleća, reklo bi se da Americi gori pod nogama. Tramp je vanredne instrumente date američkim predsednicima da ih koriste u ekstremnim slučajevima, kada nema drugog rešenja, pretvorio u svakodnevne poluge vlasti. Drugim rečima, Tramp bi da bude imperator i pored toga što nema imperijalna ovlašćenja.

Dvojica politikologa sa Harvarda Stiven Levicki i Danijel Ziblat su u knjizi “Kako umiru demokratije” naglasili da američka funkcioniše na dve nepisane norme: recipročna tolerantnost i umerenost institucija, odnosno kroz tretiranje političkih rivala kao legitimnih protivnika i upotrebu institucionalnih prerogativa na odmeren i blagovremen način. Ta nepisana ustavna pravila Trampova administracija stavlja na tešku probu.

Kao efikasno oružje za neutralizaciju nezavisnih medija i nevladinih organizacija, u ulozi kontrolora i javnih nadzornika vlasti, Trampov tim koristi na dnevnoj bazi metod olujnog zatrpavanja medijskog prostora dekretima, izvršnim naređenjima, zakonskim predlozima, lažnim vestima, poluistinama, fabrikovanjem skandala, lansiranjem slogana, najavom novih akcija ili bombastičnim izjavama Trampa. Cilj je da se održava permanentni kratki spoj, odnosno da ozbiljni mediji nemaju vremena da se detaljno bave bilo kojom temom budući da one izlaze iz fokusa javnosti u roku od 24 sata i gube privlačnost. Na taj način Trampu su odrešene ruke a posao medija je gotovo obesmišljen.