U nekom trenutku života u Sjedinjenim Državama postala sam umorna, džangrizava i blago iziritrana sistemom koji se kreće isključivo u okviru striktnih binarnosti. Slušala sam mnogo o rasi, o rodu, o polu, o klasnim pitanjima koja su tek nedavno isplivala. Celokupno znanje o humanistici koje sam taložila, čuvala i reprodukovala u svom pisanju i sporadičnom akademskom radu svelo se na dve ili tri teorije o kojim sam saznavala na časovima – malo Fukoa, mnogo više Batler, a ponajviše intersekcionalnosti: teorije koju je na neki način “lansirala” Kimberli Krenšo, a koja pretenduje da objasni načine na koje društvo (koje je, u Americi, automatski pojedinac) operira u intersekcijama različitih identiteta: roda, klase, rase itd.
Na stranu to što se klasa tretira kao identitet i što, po ovoj teoriji, ima jednaku ulogu u “diskriminatornim praksama” kao, recimo, seksualno opredeljenje. Na stranu i to što teorija pretpostavlja da neko ko je siromašan i crn ima manje privilegija nego neko ko je beo i siromašan, a da neko ko je beo i siromašan ima jednako privilegija kao neko ko je crn i bogat (očigledno dovodeći celokupnu društvenu analizu na nivo dečjih pretpostavki).
Pročitali ste poslednji besplatni članak. Da biste nastavili sa čitanjem pogledajte planove pretplate
Već imate nalog? Ulogujte se
