Decenije su prošle otkako je Srbija na papiru izašla iz socijalizma, talasi privatizacije tresu zemlju od početka veka, ali jedna oblast, na prvi i svaki dalji pogled sasvim nelogična, odupire se kao maleno galsko selo Rimljanima. Fudbal, jedini evropski sport koji je u stanju da izdržava sebe, ostao je u Srbiji bastion kolektivizma u najgorem mogućem obliku – svačiji je, pa svako daje sebi za pravo da se u njega umeša, a ničiji je, pa se niko ne javlja da plati račune koji neminovno nastanu.
U tom postsocijalističkom košmaru, u kojem manje-više niko nije u stanju da tačno definiše ni pravni status entiteta koji vrte desetine miliona evra i ozbiljno utiču na živote miliona ljudi, niti onaj malih lokalnih klubova okupljenih oko entuzijasta, postoji zametak profesionalizma, okupljen oko Super lige Srbije (ali na papiru ne i ograničen na nju). U njoj neki klubovi posluju dobro, neki loše, mnogi imaju svoje alfe i omege, ali čist status ima samo jedan klub – FK Čukarički.
Kao i svi ostali, i klub sa beogradskog Banovog brda bio je na ulasku u prošlu deceniju bio u vlasništvu nikoga, a višegodišnja uprava lokalnih SPS-moćnika i njihovih naslednika dovela je dotle da se grčevito drži za liticu i čeka pad u bankrot. U proleće 2012. oni su bili na pragu ispadanja iz druge lige i imali dug veći od deset miliona evra, gotovo bez ikakvih izvora prihoda. A onda se neko setio da par ulica dalje živi i radi uspešni lokalni biznismen i nekadašnji igrač belo-crnog kluba Dragan Obradović.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
