Umelo je često da se desi u životu da u neko zlo doba, čitaj, tamo između dva i pet ujutru, dobijem poruku od mog prijatelja Starog. Poruke bi uglavnom bile kratke forme, ali bi terale na dugo razmišljanje. „Braćala“, pisao bi Stari, „je l’ znaš koga sam se sad setio?“ Pošto mi je telepatija izvetrila još 1985. kada sam u Kotoru prvi put skočio u more na glavu, odgovor bi naravno bio – ne, pa bih dobio još podsticaja.

„Hajde probaj… Finiks Sansi…“ Kad Stari krene da priča o Sansima, to moraju biti Sansi 90-ih. Svi su voleli Barklija, a pogotovo drug Stari. Finale iz 1993. ostaje nezalečena rana na njegovoj duši.

„Da nije Ričard Dumas?“ Namerno provociram, jer znam da Stari voli igrače sklone porocima, a Dumas je pio kao smuk. Neki bivši igrači Širokog Brijega su mi pričali da bi pred trening vukli slamke kako bi odredili ko ga čuva, jer je od alkoholnih isparenja koja bi lebdela poput čarobnjakove aure oko njega moglo da se padne u nesvest.

„Nije, nije… vidi… bek…“

„Aha, tako kaži. Pa dobro onda…“ Ne, ne mogu da kažem Kevin Džonson jer ne bi me cimao posred noći zbog nekog mejnstrima. Ne mogu da kažem ni Den Merli – Stari dobro zna da je „Tander Den“ možda i moj najomiljeniji NBA igrač svih vremena, zajedno uz Krisa Malina i Ajzeju Tomasa (onog iz Detroita, zaboga, pa ima li koji drugi?).