Pre četiri godine, u sklopu priprema za Svetsko prvenstvo u košarci koje će se održati u Kini, imali smo priliku da pogledamo serijal dokumentarnih filmova po imenu „Zlatni Momci“. Najuspeliji od pet kratkih dokumentarnih filmova koji su se bavili zlatnim medaljama je po mom mišljenju epizoda po imenu „Mabuhaj Jugoslavijo“, u kojoj je opisan trijumfalni pohod na Manilu 1978. godine. Ne zato što je autor filma Vlada Pajić, moj dragi kolega sa kojim sam imao priliku da sarađujem na nekoliko projekata, nego zato što je čitava ekipa gledaocima poput mene, uspela potpuno da približi ovu generaciju zlatnih košarkaša za koju su nastupali asovi poput Dragana Kićanovića, Dražena Dalipagića, Krešimira Ćosića, Moke Slavnića i drugih. Upozorenje: reč je o veoma emotivnom iskustvu koje će vas teško ostaviti ravnodušnim.
E sad, zašto vam uopšte pišem o svemu ovome i koji mi je đavo? U delu filma koji je posvećen finalnoj utakmici Jugoslavije i Sovjetskog Saveza 1978, ima detalj koji mi je posebno ostao u sećanju. Dok gledamo arhivski snimak Raše Radovanovića i strašnog Vladimira Tkačenka koji se bore pod obručima, čujemo glas Moke Slavnića koji u njegovom stilu kaže: „Nema kiksa u finalu, inače nisi velik“.
Osuđujuće reči ovog slavnog plejmejkera, ali i pravedne. Stara je maksima da se najveći pokažu na najvećoj sceni. Gledajući Srbiju kako protiv Nemačke u minulom finalu Svetskog prvenstva, odigranog ponovo u Manili, propušta priliku za prilikom da se rezultatski dovede u egal i tako još jače „pobije“ za zlatnu medalju, u glavi su mi ponovo odzvonile Mokine reči iz „Zlatnih Momaka“. Samo, ovaj put rešio sam da ih malo drugačije interpretiram.
Ovaj tim je velik i kada kiksa.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
