Sat sa zlatnim lancem i salaši Ajzeje Tomasa

Najbolje priče u sportu su one u kojima mali pobeđuju velike. Uostalom, te priče autsajdera koji prevaziđu okolnosti i snagom volje ostvare trijumf popularne su još od antičkih vremena. Biblija je postavila standard sa Davidom koji ubija Golijata – profesionalni sport je samo prekopirao taj koncept, i postavio ga na mitološke osnove.

Istorija sporta puna je neverovatnih priča o kolektivima i pojedincima koji su učinili ono što je naizgled nemoguće. Amerikanci vole često da citiraju priču o „Brodvej Džo“ Namatu, kvoterbeku Njujork Džetsa koji je u trećem Superbolu, odigranom 1969, pobedio favorizovane Baltimor Koltse. Iako su kladionice tada ekipi koju je predvodio legendarni Džoni Junajtas davali dva tačdauna „fore“, Džetsi su trijumfovali rezultatom 16:7 – i to nakon što je brbljivi Namat par dana pred utakmicu rekao novinarima da garantuje kako će Njujorčani pobediti.

Ovaj „naš“ fudbal prepun je sličnih štorija. Ko može zaboraviti, recimo, fantastični trijumf bukureštanske Steaue u finalu Kupa Šampiona, i sve te odbrane velikog Helmuta Dukadama? Grčku defanzivnu rapsodiju na Evropskom prvenstvu 2004? Lester koji niotkuda osvaja Premijer Ligu? Svaka nacija ima svog Davida koji je jednom napravio neki sličan podvig, i tako zagrejao srca ljubitelja magične igre.

Ali košarka? E, košarka tih priča ima možda i najviše. Jer vidite, u fudbalu ne postoje nekakve normativne fizikalije koje vam garantuju uspeh – da, svakako ćete biti uspešniji u nekom segmentu nečega ako ste građeni kao Hari Kejn ili Zlatan Ibrahimović, ali – previše je primera kvalitetnih igrača koji su visoki „metar i žilet“, pa čak i u modernoj igri. Napraviti karijeru u košarci sa ispodprosečnim fizičkim karakteristikama je već umetnost svoje vrste – umetnost kojom su tek retki uspeli da zagospodare.

I jedan od njih zove se Ajzea Tomas, i visok je svega 175 centimetara.