Na prvi pogled, bilo je to još samo jedno uobičajeno veče u životima NBA košarkaša. Neko je pobedio, neko je izgubio, narod je mileo ka izlazima, a prva zvezda utakmice – ponovo Džejlen Branson, po ko zna koji put ove sezone – sedeo je kraj zapisničkog stola sa slušalicama u ušima, čavrljajući sa ekipom u TNT studiju u Atlanti nekih 1.200 kilometara jugoistočno od Filadelfije. Protokol kakav viđamo svaki božiji dan od novembra do juna, i dobro uvežbani ples koji svi akteri već napamet znaju. Da, Čarlse, igrali smo bolje od njih, da, Šek, jeste, odbrana je bila dobra, zahvalio bih se Bogu, mami, tati, i to sve što ide.
Ali ako postavimo ovu scenu u kontekst, neke stvari su ipak različite. Razgovor Bransona i ekipe iz „Insajda“ vodio se tek koji minut nakon sirene koja je oglasila kraj plej-of serije između Njujork Niksa i Filadelfija Seventisiksersa, i ujedno i označila početak odmora za domaćine iz Pensilvanije. Branson, sin nekadašnjeg NBA igrača Rika koji je menjao timove kao čarape i dobar deo svoje profi karijere proveo potucajući se po egzotičnim lokacijama poput Adelejda, Manile i Kastelmađorea, upravo je postao tek sedmi igrač u istoriji lige koji je ubacio 40 ili više poena u tri uzastopne plej-of utakmice, svrstavši se tako u izuzetno probrano društvo.
Pre njega, ovo je pošlo za rukom samo Džamalu Mareju, Alenu Ajversonu, Karimu Abdul-Džabaru, Džeriju Vestu, njujorškoj legendi Berniju Kingu, te naravno Majklu Džordanu koji je ovo postigao tri puta. A kad smo kod Džordana, da kažemo usput da je on poslednji koji je četiri puta zaredom u doigravanju postizao trideset i devet ili više poena. Poslednji pre Bransona, koji je pravom malom kanonadom „oteo“ seriju od Džoela Embida i drugova i poslao ih na prevremeni godišnji.
Međutim, nije ni to sve ostavilo toliki utisak koliko ono što se desilo nakon što je Džejlen „spustio slušalicu“ i okrenuo se ka terenu. Dok ste rekli „keks“, pred njime se stvorio prvi čovek Niksa Leon Rouz, bivši super-agent koji je svojevremeno zastupao mega-zvezde poput Lebrona Džejmsa, Karmela Entonija, te već spominjanih Embida i Ajversona. Rouz, koji je na mestu predsednika njujorške franšize pre četiri godine zamenio Stiva Milsa, momentalno je zagrlio Bransona kao da mu je sin i nije ga pustio barem minut. Pale su tu i suze, one muške, najteže, ali nemojte se zavaravati. Ovo su bile suze radosti. Radosti, jer je Njujork ponovo košarkaški bitan – i to tamo gde je to najpotrebnije. Na parketu, ispod obruča.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
