Na šljaci nema skrivanja: Rolan Garos je nešto drugo

Šljaka je spora, teška za igru, primorava igrače na duge razmene, testirajući im živce. Mnogi od njih padaju, pucaju, lome rekete nakon dramatičnih završnica uzbudljivih poena. To je samo jedna stvar – mada ona koja često upada u oko gledaocima – koja Rolan Garos izdvaja od ostalih grend slemova, a imena njegovih osvajača ispisuje u istoriji tenisa.

Da, u profesionalnom tenisu postoje četiri turnira koji definišu karijere – Vimbldon, Australijan open, US Open i Rolan Garos – ali francuski ponos jedini je koji se igra na šljaci. Zato Pariz razdvaja dobre od najvećih. Na šljaci nema skrivanja. Ne postoji udarac koji može da skrati put do pobede. Sve mora da se zaradi – svaki poen, gem i set.

U prilog tezi da je Rolan Garos najteži grend slem turnir govori činjenica da je izmakao mnogim najvećim imenima ovog sporta, uključujući Bila Tildena, Mariju Bueno, Džimija Konorsa, Džona Mekinroa, Borisa Bekera, Stefana Edberga, Pita Samprasa, Martinu Hingis i Venus Vilijams.

San jednog avijatičara

Ne zna se koje je veće ime od svih tih vrhunskih igrača koji su nastupali sa Ajfelovom kulom u pozadini, ali arena po kojoj je i sam turnir poznat nije dobila ime ni po jednom od njih, već po – avijatičaru.

Garos je u to vreme bio zvezda vazduhoplovnih priredbi širom Evrope i Južne Amerike. Bio je prvi u istoriji koji je preleteo Mediteran, u letu koji je trajao skoro osam sati. Pretrpeo je dva kvara motora, koja je uspeo da popravi u letu i sleteo sa svega pet litara goriva u rezervoaru.

„Pobeda pripada najupornijima“, bio je Garosov moto koji je ispisivao na elisama svojih aviona.

Zato postoji nevidljiva veza između njega i same prirode turnira. Kao što je Garos satima leteo iznad mora, oslanjajući se na sopstvenu izdržljivost i hladnu glavu, tako i teniseri u Parizu vode bitke koje nisu samo tehničke, već i mentalne.

Priča počinje 1891. godine, osnivanjem „Francuskog prvenstva na šljaci“. Turnir je bio rezervisan za igrače koji su bili članovi francuskih klubova.

Prva velika promena dogodila se 1925. godine, kada je turnir otvoren za strane igrače i kada je nastao „French Open“. Na terenu su, međutim, domaći igrači nastavili da dominiraju i započeli su zlatno doba.

U ženskoj konkurenciji, Suzan Lenglen je pobedila šest puta između 1920. i 1926. i pritom postala prva prava zvezda ovog sporta. U muškoj konkurenciji, Anri Koše, Rene Lakost, Žan Borotra i Žak Brinjon – čuveni „Musketari“ – osvojili su ukupno 10 titula u singlu između 1922. i 1932. godine.

Vrhunac tog perioda bila je njihova pobeda u Dejvis kupu 1927. godine, što je dovelo do izgradnje stadiona namenjenog odbrani te titule. Arena je dobila ime po pomenutom pioniru avijacije.

Dolazak Matadora

Kada je sport postao profesionalan 1968. godine, turnir je dobio dodatni značaj. Iako su Francuzi pružali otpor u sportu koji je sve više dobijao međunarodne dimenzije, od devedesetih godina 20. veka dominaciju u Parizu preuzima „španska armada“. Aranča Sančez, Serhi Bruguera, Karlos Moja, Albert Kosta i Huan Karlos Ferero bili su prethodnici matadora iz Manakora – Rafaela Nadala. Sa svojih devet titula osvojenih između 2005. i 2014, on je redefinisao granice mogućeg na Rolan Garosu.

Rolan Garos nije turnir koji pamti samo pobednike, on pamti trenutke. Na pariskoj šljaci odvijali su se mečevi koji su menjali karijere, ali i način na koji se tenis posmatra.

Jedan od onih koji su ostali urezani u pamćenjima gledalaca i slavnoj istoriji turnira dogodio se 2009. godine, kada je Robin Soderling srušio Rafaela Nadala.

Do tog trenutka, Nadal je bio nepobediv u Parizu – četiri titule, bez ijednog poraza. Delovalo je da je šljaka njegova prirodna teritorija, prostor u kojem zakon fizike važi drugačije.

A onda je došao Soderling i razbio iluziju nepobedivosti. U legendu je ušao i jedan od najvećih preokreta na Rolan Garosu, u finalu 1999. godine, kada je Andre Agasi protiv Andreja Medvedeva krenuo iz gotovo beznadežne pozicije.

Dva seta zaostatka na šljaci često znače kraj, ali Agasi je tada promenio ritam, preuzeo inicijativu i zadržao veru u meč koji je već bio izgubljen u očima publike.

Pobedio je ukupnim rezultatom 3:2 (1–6, 2–6, 6–4, 6–3, 6–4) , a njegov povratak nije bio samo sportski, već i lični – kruna karijere i potvrda da tenis, kao i život, retko idu pravolinijski.

Sličnu dramaturgiju nosi i finale iz 1984, u kojem je Ivan Lendl preokrenuo protiv Džona Mekinroa. Mekinro je bio na korak od titule, vodio 2:0 u setovima i delovao dominantno. Ali njegova unutrašnja borba, stalni sukob sa sudijama i publikom, otvorili su prostor za Lendla.

Lendl je iskoristio Mekinroov temperament protiv njega, načinivši veliki preokret i konačnu pobedu 3:2 (3-6, 2-6, 6-4, 7-5, 7-5).

Novakova suština

Možda najbolji primer suštine Rolan Garosa viđen je u polufinalu 2013. između Rafaela Nadala i Novaka Đokovića. Više od četiri i po sata borbe, iscrpljujućih razmena i taktičkog nadmudrivanja svelo se na jedan trenutak – Đoković je pogodio mrežu u ključnom poenu. Na šljaci, gde se greške skupo plaćaju, taj detalj bio je dovoljan da preusmeri tok istorije.

Rafael Nadal je u tom meču na kraju slavio rezultatom 3:2 u setovima (6-4, 3-6, 6-1, 6-7, 9-7).

Nadal je opravdano „kralj šljake“, a to je pokazao godinama gotovo neprekidne dominacije na Rolan Garosu. Sa druge strane, Đokoviću je godinama Pariz bio nepremostiva prepreka, jedini grend slem koji mu je nedostajao u njegovoj vitrini.

Đoković je jedini igrač koji je uspeo da sistematski pronađe pukotine u toj Rafinoj dominaciji, i nije slučajno što je Đoković jedini teniser koji ga je dva puta pobedio upravo na pariskoj šljaci.

S druge strane, Đokovićeva pobeda 2021. godine bila je jednako simbolična. Nole je savladao velikog rivala kombinacijom agresije, strpljenja i taktičke preciznosti.

Oh là là!

Pariz i Rolan Garos danas su praktično neodvojivi pojmovi. Kao što su Ajfelov toranj ili Luvr sinonimi za vizuelni identitet grada, tako su crveni tereni u Bulonjskoj šumi postali njegov sportski ekvivalent. Osim sportskog, Rolan Garos za Pariz ima i veliki kulturni značaj. Svake godine, kada se približi kraj proleća, grad ulazi u specifičan ritam. Metropola koja je sinonim za umetnost, modu i istoriju dobija sportsku dimenziju.

Rolan Garos je mesto susreta svetske elite, ali i ogledalo francuskog načina života. Nije slučajno što se turnir održava upravo u 16. arondismanu, delu grada koji simbolizuje prestiž, tradiciju i kulturnu sofisticiranost.

Rolan Garos predstavlja i izvor nacionalnog ponosa za Francuze, i kulturnog kontinuiteta. Još od trenutka kada je turnir otvoren za međunarodne igrače 1925. godine, Francuska je kroz njega projektovala sliku sebe kao otvorene, ali istovremeno duboko ukorenjene u sopstvenu tradiciju.

Istovremeno, Rolan Garos funkcioniše i kao statusni simbol. Prisustvo na tribinama nije samo stvar ljubavi prema sportu, već i društvenog prestiža.

Poklonicima ovog sporta platforma priceless.com omogućava da dožive ekskluzivna iskustva sa teniskim ambasadorima, zavire u sadržaj iza scene i iz nekih od najboljih mesta na stadionu uživo prate izuzetne veštine vrhunskih igrača.