“Priča sa reprezentacijom je za mene završena. Dao sam sve što sam mogao. Mnogo boli što nismo ništa osvojili“, rekao je Leo Mesi nakon poraza Argentine u finalu Kopa Amerika od Čilea 2016.
Argentina je izgubila finale na penale. Godinu dana ranije je izgubila još jedno finale Kopa Amerika. Još jednom od Čilea. I još jednom na penale. Godinu pre toga je izgubila finale Mundijala od Nemačke. Opet tesno i opet bolno. U sva tri finala nije bila lošija (nije dodu[e bila ni posebno bolja) i ne bi bilo nezasluženo da ih je osvojila. Mesi je bio kapiten u sva tri finala.
Skupilo mu se i digao je ruke od svega. Imao je tada 29 godina, 11 godina staža u reprezentaciji i oko 70 utakmica u plavo-belom dresu. Delovalo mu je da radi sizifovski posao. Iz savršeno sređenog ambijenta Barselone u kojem je bio centralna figura, došao je u poludivlje okruženje argentinskog saveza koji je godinama poput rđe nagrizao atmosferu oko reprezentacije.
Dovoljno je videti ko su mu bili selektori: Pekerman, Bazile, Maradona, Batista, Sabelja… Tu nije bilo jednog i po pristojnog trenera. Uglavnom ljudi prošlosti koji nisu razumeli da je Mesi sadašnjost i budućnost. Mudraci zaglavljeni u 20. veku sa najvećim fudbalerom 21. veka ispred nosa. Nisu umeli da ga koriste.
Generalno, ceo ambijent u Argentini oko Mesija tada je bio naopak. Neuspeh mu se iščekivao podjednako kao uspeh. Tada bi se pojavili mapetovci iz Maradonine ere i trućali kako je reprezentacija Argentine nešto teže i zahtevnije od Barselone i evropskog fudbala, kako je „Mesi samo jedan od mnogih u reprezentaciji“, kako tu ima igrača koji podjednako uspešno mogu da preuzmu odgovornost i razne jednačine koje su isključivale samo onu jednu najbitniju i najtačniju – prostrite reprezentaciju pod krampone Leu Mesiju.
Na ruku mu nije išao ni status u argentinskoj javnosti. Iznad njega nije bila senka, već oblak u liku Maradone. Dijego je bio „idolo del pueblo“ ili čovek iz naroda. Mesi nije. Kao mlad je otišao u Barselonu, bio je proizvod laboratorije evropskog fudbala što se većini Argentinca nije baš dopadalo.
Nije ostavio nikakav trag među argentinskim klupskim masama pa mu je popularnost u zemlji bila na nivou Tevezove kao još jednog „čoveka iz naroda“. Mesi je bio pomalo socijalno otuđen, nije se mnogo mešao sa narodom u Argentini, retko je i davao intervjue, delovao je otuđen i odrođen. Što najviše ima veze sa PR mašinerijom Barselone koja ga je kontrolisala.
Ako Nikola Jokić danas ili sutra mesijevski kaže: „Završio sam sa reprezentacijom. Dao sam sve što sam mogao, boli me što ništa nismo uradili“, imaće puno pravo. Kao Mesi 2016. godine.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
