Evroligaško polugodište

U poslednje vreme, preciznije, u poslednjih par nedelja, nekakav spekulativni grafikon o tome ko bi gde mogao da završi u Evroligi počeo je često da mi se ukazuje u jednoj Viber grupi u kojoj gomila odraslih ljudi gubi vreme na dnevnopolitička razmatranja i fantasy Premijer ligu. Kako smo manje-više tamo svi listom crveno-beli, svaka od minule tri sedmice donela je novu turu osmeha na lice – procenti su rasli kao testo, i sada trenutno napredna statistika kaže da će Zvezda teže da promaši plej-of, ne plej-in, nego što bi ispala iz kalkulacija za doigravanje.

Ali statistika je, što bi rekao dobri Red Ojerbah, poput bikinija, i kada je posmatrate nakon utakmica i kada je koristite za analizu. Lepo zvuči ta verovatnoća na papiru, ali u praksi, zar iko sme išta da prognozira u ovoj evroligaškoj sezoni, u kojoj se petnaest timova gotovo ravnopravno bori za odlazak na F4 turnir? Dok ovo kucam, posle devetnaest upisanih kola razlika između prvog i petnaestog na tabeli iznosi svega pet trijumfa, pri čemu prvi je tri pobede daleko od dvanaestog, a deseti je dve pobede daleko od petnaestog. “Every game matters”? Eh, nikad tačnije, reklo bi se.

Opet, nekakvi se utisci ipak moraju s vremena na vreme i sumirati, i ima li boljeg momenta od toga nego kada smo pola kalendara poslali u arhiv. Od oktobra pa do početka 2025. stvarno smo se nagledali svačega ne jednom, nego dvaput. Timovi su blistali, pa padali, pa ponovo blistali, imali smo promene trenera, doselekcije, i povratak Duška Ivanovića koji je naravno rezultovao buđenjem bolonjskog Virtusa. Imali smo, naravno, i moćni debi Pariza, koji se prošetao po Evropi kao da su vekovima deo elite.

I imali smo naše, beogradske Večite koji su u sezonu ušli čvrsto rešeni da poprave loš utisak od lani, kada su i jedni i drugi ostali van mesta koja bi sezonu produžila za makar jedan dodatni meč.