Svaki sport ima svoj sveti gral reprezentativnih takmičenja. I ako izuzmemo fudbal, taj sveti gral se uglavnom zove „olimpijske igre“. Rukomet, odbojka, vaterpolo, pa čak i košarka… super su ta svetska i evropska prvenstva, ali… Ali olimpijske igre su nešto potpuno posebno. Dostojno reprezentovati svoju zemlju na olimpijskom turniru jedna od najvećih počasti za kako drevnog, tako i savremenog sportistu.
Kroz istoriju, košarka je imala mnogo velikih olimpijskih turnira i događaja koji i danas žive među navijačima. Minhensko finale iz 1972. recimo ostaće zauvek zapisano kao ekstremno kontroverzan događaj – do te mere da Amerikanci, koji su pod sumnjivim okolnostima izgubili od Rusa u poslednjoj utakmici, do dana današnjeg odbijaju da prime srebrne medalje. Jugoslovenska kaznena ekspedicija je bojkotaškog leta ’80 zagrejala srca svojim navijačima jedinom zlatnom medaljom u svojoj istoriji, a pakleno je blizu bila i 1988, gde su nam Sovjeti ipak vratili milo za drago.
U modernoj eri, pamti se naravno Barselona ’92 i originalni „Drim tim“, debi američkih profesionalaca na FIBA turnirima koji su tada „po kratkom postupku“ odučili ostatak sveta od košarke i nagovestili da će borba za zlato u budućnosti biti mnogo manje neizvesna nego što je bila dotad. Četiri godine kasnije, čekao sam zajedno sa celom SR Jugoslavijom finale u Atlanti do sitno u noć, a onda urlao na svaki Paspaljev poen u prvom poluvremenu u kojem smo se onako junački potukli sa nadmoćnim protivnikom. Pa onda prvi američki kolaps u Atini, legendarna simultanka Španaca i Amera u Pekingu, Đorđevićeva rapsodija u Riju… bilo je toga, zaista, previše za ovaj jedan tekst. Tekst kojem je tema turnir koji samo što nije počeo u Parizu.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
