Je l’ imate nekad onaj osećaj da ste vi i još hiljade ljudi prisustvovali nečemu o čemu ćete pričati mesecima, bez obzira na to koje je doba dana ili noći? Okej, imate ako ste na nekoj manifestaciji gde ste fakat okruženi živim stvorovima. Ali kada vam TV prenos izazove takvo stanje?
Kad sam bio mali, imali smo samo dva TV kanala i filmski program nije bio tako čest kao danas. Kupovali bi „Ilustrovanu Politiku“, gledali „Sedam TV Dana“, zapisivali termine – uglavnom petak kasno uveče na drugom i nedelja udarno – i onda gledali pa prepričavali ponedeljkom u školi.
Sećam se jasno kad je neke recimo ’89. televizija pustila kultni horor Kena Rasela „Altered States“, u kojem Vilijam Hurt eksperimentiše sa halucinogenim drogama. Da sam to propustio, mogao bih da se ispišem sa daljeg obrazovanja, jer su svi samo o tome razglabali do raspusta.
Sport pogotovo ima tu moć da okupi ljude u isto vreme na istom mestu – ispred TV ekrana. Eklatantni primeri su oni reprezentacije nekada Jugoslavije, danas Srbije, kada vi i gomila drugih u isto vreme izletite na terasu i zaurlate, i svi znate zašto i kojom zgodom je došlo do takvog raspleta.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
