Brexit za koji nisu glasali

Vreme radi za engleske klubove, konsenzus je među onima koji prate evropski fudbal. Njihova finansijska prednost konstantno raste i bez ozbiljne reforme preti da projekat European SuperLeague učini besmislenim, jer će se prava superliga igrati u Engleskoj. Upravo zato, zbog neizbežnosti (bar kako sada izgleda) njihove skore dominacije, aprilski slom brži nego onaj iz 1941. izazvao je neskrivenu radost širom kontinenta.

Deset paklenih dana tokom kojih su dobili dve, izgubili četiri utakmice i ostali bez četiri predstavnika u samo 48 sati okrenuli su je naopačke sva predviđanja, učinili bitku za četvrto mesto u Premier ligi pitanjem života i smrti, i ostavili bez dodatnih obaveza kompletnu vodeću trojku u ligi. Prvi put od 2017. pod normalnim okolnostima (dakle: ne računajući 2020. godinu, kad se igralo bez publike ili na neutralnom terenu) PL neće imati predstavnika u polufinalu Champions League.

Njihova sezona ni pre ovog meseca nije bila naročito blistava. Newcastle je igrao u grupi smrti, iz koje će jedan tim igrati finale UCL, ali samo jedna pobeda u šest mečeva je premalo. Man Utd se žestoko izbrukao poslednjim mestom u laganoj grupi sa čak 15 primljenih golova. Brightonov evropski debi upropastio je AEK pobedom u Falmeru, a Aston Villa na startu poražena od Legije. Čak i najbolji timovi u PL su štucali, Liverpool je dvaput izgubio u grupi, a Arsenal poražen u Lensu, mada su oba osvojila prvo mesto u grupi.

Ovo proleće ima dodatnu važnost za predstavnike najjačih evropskih liga, jer je korenita reforma evrokupova otvorila prostor da dve najbolje lige u svakoj sezoni pošalju još jednog predstavnika za debi novog formata UCL. Kada je popuna četiri dodatna mesta u prvoj fazi (od septembra 36 umesto 32) učinjena na taj način, generalni stav bio je da PL automatski dobija pravo na petog predstavnika, jer je Engleska gotovo svake godine među dve najuspešnije.