Zašto teško praštamo greške?

Naša kultura nema razvijen odnos prema smrti, pa samim tim ni prema onim njenim „malim“ oblicima: greškama, padovima i neuspesima. Greška kao tačka učenja, kao prostor rasta i transformacije, gotovo da ne postoji. Ona nema procesnu, razvojnu pa ni umetničku vrednost. Postoji isključivo kao kazna, kao mesto postiđivanja i prekida, a ne kao deo puta.

U školskom sistemu učimo isto to: da je greška nešto što se ispravlja, briše ili sankcioniše, a ne nešto što se istražuje. Pažnja nije usmerena na proces učenja, već na tačnost ishoda. Greška ne dobija prostor da postane pitanje, uvid ili prelazna faza razumevanja, već se brzo pretvara u minus, crvenu olovku ili lošu ocenu. Tako škola, umesto da razvija radoznalost i toleranciju na neizvesnost, često uči strahu od pogrešnog, zbog čega ne treba da čudi epidemija stida, manjak hrabrosti za pokušaje, učenje novog, i zaglavljenost u vrtlogu perfekcionizma i prokrastinacije, samo da bi se ostalo na sigurnom i poznatom tlu. Samo da bismo ostali „dobri đaci“, neukaljani greškom i neuspehom.

I tako odrastamo u iluziji idealnog, živeći u konstantnoj pretnji od pada na onu drugu, tamnu stranu. U strahu od greške, etiketiranja i odbacivanja, gubimo slobodu, spontanost, i kreativnost – a zauzvrat, neretko dobijamo anksioznost. U toj, kako bi Kjerkegor rekao, „vrtoglavici slobode“, ne plaši nas samo mogućnost pogrešnog izbora, već i činjenica da izbor uopšte postoji. Sloboda, umesto da bude izvor stvaranja, postaje teret odgovornosti, a prostor mogućnosti pretvara se u mesto neizvesnosti i unutrašnjeg zastoja. Tada počinjemo da biramo sigurnost umesto istine, prilagođavanje umesto autentičnosti, i poznato umesto živog: ne zato što to želimo, već zato što nas je strah da ne pogrešimo.