Naša kultura nema razvijen odnos prema smrti, pa samim tim ni prema onim njenim „malim“ oblicima: greškama, padovima i neuspesima. Greška kao tačka učenja, kao prostor rasta i transformacije, gotovo da ne postoji. Ona nema procesnu, razvojnu pa ni umetničku vrednost. Postoji isključivo kao kazna, kao mesto postiđivanja i prekida, a ne kao deo puta.
U školskom sistemu učimo isto to: da je greška nešto što se ispravlja, briše ili sankcioniše, a ne nešto što se istražuje. Pažnja nije usmerena na proces učenja, već na tačnost ishoda. Greška ne dobija prostor da postane pitanje, uvid ili prelazna faza razumevanja, već se brzo pretvara u minus, crvenu olovku ili lošu ocenu. Tako škola, umesto da razvija radoznalost i toleranciju na neizvesnost, često uči strahu od pogrešnog, zbog čega ne treba da čudi epidemija stida, manjak hrabrosti za pokušaje, učenje novog, i zaglavljenost u vrtlogu perfekcionizma i prokrastinacije, samo da bi se ostalo na sigurnom i poznatom tlu. Samo da bismo ostali „dobri đaci“, neukaljani greškom i neuspehom.
I tako odrastamo u iluziji idealnog, živeći u konstantnoj pretnji od pada na onu drugu, tamnu stranu. U strahu od greške, etiketiranja i odbacivanja, gubimo slobodu, spontanost, i kreativnost – a zauzvrat, neretko dobijamo anksioznost. U toj, kako bi Kjerkegor rekao, „vrtoglavici slobode“, ne plaši nas samo mogućnost pogrešnog izbora, već i činjenica da izbor uopšte postoji. Sloboda, umesto da bude izvor stvaranja, postaje teret odgovornosti, a prostor mogućnosti pretvara se u mesto neizvesnosti i unutrašnjeg zastoja. Tada počinjemo da biramo sigurnost umesto istine, prilagođavanje umesto autentičnosti, i poznato umesto živog: ne zato što to želimo, već zato što nas je strah da ne pogrešimo.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
