Nedavno sam pohađala radionicu iz jednog savremenog psihoterapijskog pristupa koji se zove Unutrašnji porodični sistemi (IFS – Internal Family Systems). IFS počiva na jednoj jednostavnoj, a zapravo izuzetno slojevitoj ideji: u svakome od nas postoji više „delova“ ličnosti – unutrašnjih figura koje se aktiviraju onda kada procene da nam je nešto važno, preteće ili bolno.
Neki delovi pokušavaju da nas zaštite tako što brinu unapred. Neki delovi povlače ručnu kočnicu kada nas strah parališe. Neki potiskuju bolne, preplavljujuće sadržaje da bismo mogli da funkcionišemo. A neki u pokušaju da nas sačuvaju po svaku cenu postanu strogi, ponekad čak surovi prema nama.
Richard Schwartz, autor ovog pristupa, kaže: „Nema loših delova. Postoje samo delovi zarobljeni u ekstremnim ulogama zbog iskustava koja su ih oblikovala.“
I tu se perspektiva menja iz korena. Ono što smo nekada tumačili kao slabost, neadekvatnost ili unutrašnju grešku odjednom postaje razumljivo. Delovi koji nas kritikuju, sputavaju ili plaše nisu naši neprijatelji. To su delovi koji su, u nekom trenutku našeg života, naučili da je to jedini način da nas zaštite.
Kada to jednom osetimo, ne samo intelektualno razumemo, počinje da se menja način na koji gradimo odnos prema sebi. Više ne ratujemo sa sobom. Počinjemo da pregovaramo, da slušamo, da razgovaramo.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
