Ovaj tekst neće biti o tome zašto i o čemu ljudi “lažu” na psihoterapiji ako su već seli na kauč da “otvore dušu”, jer iako nekada ne govore celu istinu ili nešto prećutkuju – za to postoji razlog, pošto niko ne ide na terapiju da bi lagao već zato što mu treba pomoć.
Skoro svaki terapeut će reći da je terapija jedino mesto gde može sve da se kaže ali i mesto gde neki ne uspevaju da budu brutalno iskreni. Da li je to samo pitanje teškoće otvaranja ili pričanja o onome što tišti – što je opet ljudski. Ljudi koji su išli na psihoterapiju ipak će možda nekada priznati o čemu su “lagali” svoje terapeute, npr. da su govorili da im nije bolje jer ih je bilo strah šta će kada terapija bude gotova, ili suprotno – da se osećaju bolje (a nije im bilo bolje), o pravim razlozima zašto su na terapiji, da su preskakali da ispričaju loše detalje iz svoje prošlosti ili grozne stvari koje su im činili bliski ljudi, jer nisu želeli da terapeut ima lošu percepciju tih ljudi ili zbog stida, da su se pretvarali da stvari nisu tako loše iako jesu bile baš loše, ili da imaju suicidne misli…
Ako neko kaže da nikada nije lagao svog terapeuta ili namerno izostavio neku ključnu informaciju, možda laže. To je zapravo prilično uobičajeno iskustvo među onima koji idu kod terapeuta (niste jedini).
Koje sve istine je ljudima teško da izbace iz sebe, zašto je bitno da se terapeutu ispriča to što tišti i da se ne “preskaču” neki “tamni” delovi, i koliko je iskrenost na terapiji važna za uspeh psihoterapije, govorili su psihoterapeuti.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
