“Ako nisi sebe spoznala do četrdesete, sada ti je kasno”, mislila je naglas moja mentorka, a ja sam upijala svaku njenu reč. Kao mlada buduća terapeutkinja obožavala sam supervizijske grupe na kojima sam je posmatrala kako maestralno i pronicljivo sagledava psihološke probleme naših klijenata. Tog dana moja koleginica je prikazala studiju slučaja opisujući svoj rad sa ženom u četrdesetim koja je došla sa ciljem da sebe spozna i bolje razume.
Ne samo da mi je svaka rečenica moje mentorke značila, nego su neke njene izjave ostale urezane u mom mozgu kao jasno definisani ciljevi – do četrdesete sam sebe spoznala i znam ko sam. To je posebno važno ako radim sa ljudima jer ne možeš da pomažeš drugima ako i sama imaš krizu identiteta.
Dugo sam verovala u ovu postavku. Sve dok nisam zagazila u četrdesete i čula sledeću rečenicu.
Imaš 42 godine i ponašaš se kao tinejdžerka
Uvidela sam da drugi, a i mi sami imamo velika očekivanja od sebe u četrdesetim, kao da je to vreme kada smo postali mudriji i pametniji i sada samo treba da ubiramo plodove naučenih lekcija. Mnogi od nas se ne osećaju tako, a nisu spremni o tome da otvoreno govore.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
