Da li su braća Menendez zaista monstrumi i psihopate?

Pomalo perverzna fascinacija javnosti istinitim pričama o ubicama, ubistvima i drugim šokantnim i gnusnim zločinima nam je tokom godina podarila mnogo gledanih serija, sa rasponom kvaliteta od vrlo lošeg do sasvim dobrog, sa mnogo više primera u ovoj prvoj kategoriji. Zbog toga su ove “true crime” priče nešto što je među iskusnijim i ozbiljnijim gledaocima serija nešto što je ili za izbegavanje ili za pristupanje sa oprezom, iako u široj javnosti ovakve priče po pravilu budu veoma popularne. Posle uspeha jedne takve serije o serijskom ubici Džefriju Dameru od pre dve godine, Netflix je pametno odlučio da će od te serije stvoriti antologiju u kojoj će svaka sezona dramatizovati i prikazati jedan od poznatih slučajeva ubistva. Nije bilo lako odabrati slučaj koji će po svojoj šokantnosti i posledičnoj privlačnosti nastaviti tamo gde je Damer stao, iako je nažalost ponuda šokantnih zločina prilično velika.

Na kraju je izbor pao na slučaj Menendez, u kome su braća Lajl i Erik tokom jedne avgustovske večeri brutalno upucali i ubili svoje roditelje, Hosea i Kiti Menendez. Serija prati samo ubistvo, a potom i suđenje braći tokom koga se otkrivaju krajnje neverovatne stvari o životu porodice Menendez i motivima za taj zločin.

Uprkos tome što serija na nekoliko mesta uskače u klasične Netflix klišee koji pomalo kvare autentičnost i smanjuju kvalitet, ono u čemu je uspela jeste to da dovoljno delikatno obradi svoje likove tako da to može da pruži sjajan materijal za razmišljanje, bilo da razmišljamo o moralnim dilemama vezanim za pravosudne procese, bilo da razmišljamo o značaju ranih iskustava u formiranju ličnosti, bilo da razmišljamo o samoj prirodi mračne strane ljudskih bića i o tome da li među ljudima postoji nešto iskonski zlo. Kako bismo se upustili u neka od psiholoških pitanja, neophodno je da damo skicu porodice Menendez.