Nasilje nad ženama predstavlja globalni problem koji ne jenjava uprkos brojnim naporima i inicijativama. Čini se da, bez obzira na to koliko se trudimo, koren problema ostaje netaknut. Nešto ne radimo dobro. Nekada čak izgleda da se situacija pogoršava. Kad god se desi novi slučaj nasilja, vraćamo se na stara pitanja u pokušaju da shvatimo zašto se to dešava, šta radimo pogrešno, kako da sprečimo ove tragedije u budućnosti?
Odgovor može ležati u duboko ukorenjenim društvenim normama koje favorizuju nejednakost, i čine osnovne niti kulturnog tkanja održavajući ovu patološku dinamiku. Pravne regulative se nažalost više bave posledicama, mada i tu ima prostora za rad sa naglaskom na zaštitu žena u periodu nakon izlaska iz sigurne kuće. Društvene kampanje, iako često kreativno osmišljene, ne dosežu do suštine problema, jer taktike kojima se koriste, iako privlače pažnju, daju malo rezultata, jer ne uspevaju da podstaknu potrebnu empatiju i dublje razumevanje ovog fenomena.
I pored truda se vrtimo u krug. Nešto definitivno ne vidimo. Nekad me to podseti na onu priču o čoveku koji jednom kofom pokušava pokupiti vodu sa vodopada: preplavljeni smo i nemoćni u pokušaju da napravimo prave korake. A ne smemo biti. Ne smemo pristati na nemoć – jer to je ono od čega nasilnici “žive”.
Oslanjajući se na Jaspersovo metafizičku krivicu, zapitala se kako smo svi u svojoj dobroj nameri po malo krivi: zbog svega što (ne) radimo, ne vidimo i ne razumemo?
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se