Da li Dikec ima gen za harizmu?

Prva srpska medalja na aktuelnim Olimpijskim igrama, Zorane Arunović i Damira Mikeca, zanimala je domaću javnost više nego išta: još od Jasne Šekarić i Seula 1988, navikli su strelci javnost na trofeje, a i stiglo je prvo zlato u Parizu. Nije toliko bila važna disciplina (10 m vazdušnim pištoljem u miksu), koliko njihovo postignuće, rezultat nesagledivog rada i truda u streljani. Njihovi turski rivali u finalu ostali bi i u toj radosti neprimećeni ovde, možda tek kao anonimni nam simpatični miks koji je pozdravljao i čestitao srpskom tandemu, dugogodišnjim rivalima i prijateljima, da Jusuf Dikeč (ustalilo se Dikec), zasenivši i partnerku u miksu Seval Ilajdu Tarhan i prvo odličje za tursko streljaštvo, nije postao planetarni hit.

Za nekoga ko ga nije video, a verovatno je malo takvih, bilo bi jednostavno opisati ga, a opet tako komplikovano: sredovečni muškarac, prosed, pa i zgodan, s naočarima za vid, belom majicom poput onih što kupujete kao suvenir na letovanju, i natpisom Turska, s rukom u džepu, ali i pištoljem u ruci. Kao da s tom rukom nije znao gde će. Da nema pištolja, bio bi to nečiji tata koji puši pljugu na terasi i opušteno razgleda komšiluk. A, zapravo, to ga je učinilo neverovatnim: dok je nišanio krugove bez uobičajene opreme i s oba otvorena oka (svi ostali u punoj opremi), u očima svetske publike postajao je pandan plaćenom ubici Džonu Viku koji je krenuo da puca samo da bi osvetio psa. I ne promašuje. Profesionalac Lika Besona. Nedostajući sagovornik Vinsentu Vegi i Džulu Vinfildu, dvojcu plaćenih ubica sklonih filozofskim raspravama iz Tarantinovog filma. Pulp Fiction pred nama u Parizu. Nastavite niz.

Tih, staložen, na prvi pogled potpuno bezopasan, sve dok ne zapuca – a sumnja se da je namerno promašio zlato jer drugoplasirani padaju u zaborav – ili da zaštiti svoju žutu mačku (da, ima baš žutu mačku, a zna se šta su žute mačke).