Srbija i Crna Gora, priča o lošem i dobrom đaku

Poraz Viktora Orbana na izborima u Mađarskoj je veoma bitan za države Zapadnog Balkana jer je sa njegovim prisustvom za stolom EU bilo gotovo nezamislivo videti u dogledno vreme proširenje na države našeg regiona. Nije slučajno da je došlo do novog zamajca u procesu proširenja EU kroz davanje zelenog svetla za kreiranje Radne grupe EU za pisanje Pristupnog ugovora sa Crnom Gorom, neposredno posle izbornog rezultata u Mađarskoj.

Svima je jasno da je Ukrajina velika geopolitička priča i da se tu Zapadni Balkan „šlepa“, sa velikom prilikom da pojedine države regiona iskoriste novonastalu situaciju i uđu u EU ili joj se približe, pre svih Crna Gora. Tu dimenziju Zapadnog Balkana nikako ne mogu da shvate lideri u regionu, pogotovo dugovečni, sa interesima koji se ne zaustavljaju samo na politici.

Imamo čitavu generaciju političara koji već godinama, a neki i decenijama, ponavljaju iste priče, iste poteze, očekujući drugačije rezultate. To važi pre svega za predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ali i za sve vodeće lidere u BiH, od dugovečnih Milorada Dodika i Dragana Čovića do plejade bošnjačkih političara, uključujući iskusne poput Bakira Izetbegovića i Fahrudina Radončića, do nove generacije koju predvodi Elmedin Konaković.

Važi i za albanskog premijera Edija Ramu, ali i makedonskog Hristijana Mickoskog.

Izuzetak je crnogorski premijer Milojko Spajić, jedini koji nema san da doživotno vlada ili da iz premijerske ili predsedničke fotelje ode u penziju, i sa konkretnim ciljem da uvede svoju zemlju u EU.

Gotovo sva rukovodstva zapadnobalkanskih država su toliko zamorila istim pričama i igrarijama partnere u EU da je broj lidera i donosilaca odluka spremnih da ih i dalje ozbiljno slušaju sve manji i manji. Sastanci sa njima su postali forma u kojoj se čeka da istekne vreme jer, praktično, ništa novo, a kamoli značajno, ne kažu ili urade, a vrlo lako daju obećanja.

Kancelar Fridrih Merc je prvi put u Nikoziji, na samitu EU, jasno, bez ostavljanja prostora za tumačenja ili kreativna čitanja, rekao da se ide na punopravno članstvo sa Crnom Gorom. Merc je dugo vremena izbegavao da javno i direktno kaže da je punopravno članstvo jedini put za države kandidate za ulazak u EU.

U Nemačkoj je bila, i dalje jeste, veoma jaka struja koja zagovara kreativna rešenja za prijem novih članica. U toj igri je učestvovala i Francuska, budući da su se dve strane prosto takmičile u plasiranju ideja o novim tipovima članstva u EU.

Međutim, velika većina članica EU, ali i uticajnih ličnosti u Berlinu i Parizu, i pogotovo iskusnih evropskih funkcionera i diplomata, insistirala je da je jedino moguće rešenje punopravno članstvo u EU i da bi sva druga, uslovno rečeno, kreativna rešenja samo dovela u pitanje proces i smisao proširenja.

Treba naglasiti da je dobar deo rasprava i plasiranja zamisli bio proizvod opterećenosti EU problemom Viktora Orbana i pitanjem Ukrajine. Sve se vrtelo oko toga kako sprečiti da u EU uđe neka nova Mađarska i rešiti na adekvatan način pitanje Ukrajine.

Trampova administracija vrši veliki pritisak na EU da članstvo Ukrajine u Uniji bude deo sveobuhvatnog sporazuma sa Rusijom o zaključivanju mira. Međutim, EU nije spremna za takav potez, pogotovo ne u tako kratkom vremenskom roku na kojem insistiraju u Vašingtonu.

U prethodnih par nedelja došlo je do velike promene unutar EU kada je u pitanju odnos prema Crnoj Gori. Prema rečima naših kontakata, koji su veoma dobro upoznati sa crnogorskim dosijeom ili rade na njemu, u Briselu su svi shvatili da se „proširenje na Crnu Goru događa“, odnosno da su 2028. i 2029. godina realno dostižne za novo proširenje EU koje će obuhvatiti Crnu Goru i verovatno Island.

Nakon „zelenog svetla“ Nemačke i Francuske i njihovog odustajanja od nekog novog tipa članstva u EU, jedini veliki politički problem za Crnu Goru na poslednjoj milji do članstva u EU je spor sa Hrvatskom. U EU pokušavaju da objasnne crnogorskim partnerima da se teška politička pitanja ne ostavljaju za kraj jer ona oduzimaju mnogo više vremena i u Briselu, i u državama članicama, i na domaćem terenu.

Crna Gora ima priliku da zatvori sporna pitanja sa Hrvatskom u narednih nekoliko nedelja, i to na premijerskom nivou, gde bi Spajić i Plenković trebalo da odigraju glavne uloge. Tu šansu apsolutno treba iskoristiti, to jest rešiti spor do kraja proleća kako bi se do jula zatvorilo i 31. poglavlje koje blokira Hrvatska. To je veoma važno jer treba izbeći moguće provokacije početkom avgusta, kada će se u Hrvatskoj slaviti „Oluja“, a u Srbiji komemorirati proterivanje Srba iz Hrvatske, koje neizbežno ima svoje refleksije i na političke prilike u Crnoj Gori.

To što je bilateralni spor sa Hrvatskom zbir relativno malih ili, za one koji gledaju sa strane, trivijalnih pitanja, ne znači da ona ne mogu da naprave veliki problem. Bilo bi suludo da pitanje broda Jadran ili preimenovanje bazena u Kotoru posluže kao motiv za zaustavljanje Crne Gore na korak od članstva u EU, ili da ta dva spora budu pitanje principa crnogorske politike. Podgorica bi trebalo da proguta te „žabe“ jer oko pomenutih pitanja neće ići pritisak na Hrvatsku, već na Crnu Goru. U takvoj konstelaciji bolje je odmah rešiti problem pre nego što preraste u nešto mnogo komplikovanije.

Plenković je raspoložen za dogovor, jer zna da sporazum sa Crnom Gorom jača njegovu figuru u okviru EU i lansira ga kao političkog lidera regiona i svakako najjačeg aktera. Međutim, Plenković ima veliki problem na unutrašnjem planu, od desnog krila u njegovoj stranci (HDZ), ministra spoljnih poslova Gordana Grlića Radmana i te hercegovačke linije, plus Domovinski pokret i Zoran Milanović, koji igra neke svoje igre čije stvarne motive nije lako dokučiti.

Sve izvesniji ulazak Crne Gore u EU, sa strankama na vlasti koje u svom imenu imaju pridev „srpska“ (Nova srpska demokratija), direktan je dokaz da niko u Evropi nema ništa protiv Srba ili Srbije. Crna Gora je i primer da, kada postoji želja, motivisanost i rešenost onih koji vode državu da ispunjavaju uslove i da približavaju svoju zemlju članstvu u EU, rezultati postaju vidljivi i opipljivi. Srbija i Crna Gora su danas postale dijametralni primeri kako ne treba i kako treba raditi.