Povodom novog instant-operetskog zaoštravanja odnosa Srbije i Hrvatske zvalo me je nekoliko kolega iz zemlje i Regiona da me pitaju da li je uopšte moguće da se poprave odnosi ove dve susedne zemlje nakon toliko bezuspešnih pokušaja, oprečnih narativa i cikličnih kriza. Uvek, povodom svakog novog ritualnog pogoršanja odgovaram isto: Ti odnosi su imali samo jednu propuštenu šansu da suštinski budu bolji – da je moglo da se nekako udesi da sinhronizovano predsednik Hrvatske bude Milan Bandić, a predsednik Srbije Dragan Marković Palma. Bandićevom smrću ta šansa je sad i teoretski nemoguća.
Njihove relacije i zagrebački susret u jesen 2018. ipak su bili iskreniji od onih Sanadera i Koštunice, Borisa i Ive, Ace i Kolinde. Tek su bili vedriji od odnosa Vučića i Andreja Plenkovića, odnosno Vučića i Zorana Milanovića. Tu su izuzetak koji ne potvrđuje pravilo odnosi Milanovića i Milorada Dodika. Naravno, ne zbog toga što su i jedan i drugi “socijaldemokrati”. Kad su Bandiću branitelji zamerili kako je 2018. mogao u Zagreb da zove intendanta i bliskog Arkanovog saradnika, Bandić im je cinično odgovorio nakon Palmine posete: Da sam to znao, ne bih ga zvao.
Evo nove takozvane krize: prvo je hrvatski predsednik Milanović srpsku politiku ocenio kao “kupusaru”, da bi mu Vučić iz Minhena sa Bezbednosnog foruma replicirao o kvalitetu kupusa iz Futoga i najavio da će mu poslati glavicu tog kupusa kao simbol “prave i vrhunske politike”. Od istarske malvazije, kad je Vučić ocrnio to vino, pa se posle izvinjavao, stiglo se do kupusa. Uslovno “kolektivnog kupusa”. Gde se liske dele na “kolektivni Zapad” i “kolektivnog Putina”.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
