Reakcije srpske vlasti i njene propagande na otmicu predsednika Venecuele Nikolasa Madura i njegove supruge od strane SAD bile su takve kao da su Amerikanci Madura kidnapovali na Vidovdan. Srbija je mogla da potvrdi da je flagrantno prekršeno međunarodno pravo, što i jeste, ali nije imala kapacitet, kao neki drugi, da kaže da je Maduro imao deficit legitimiteta u samoj Venecueli.
Indikativno je gotovo instinktivno reagovanje na Madurovu otmicu. Naoko paradoksalno – srpski režim ne bi formalno trebalo da voli “komunjare”, ali voli “slobodarske” i “suverenističke” – prijateljske – režime kakav je onaj u Venecueli. Do Trampove otmice Madura. Ma kolike da su “komunjare”. Takav je bio i režim Slobodana Miloševića. Zato su napadne analogije Madura i Miloševića. I ono što su prevideli u strukturi svoje vlasti – nesolidnost i varljivost lojalističke podrške. Na šta se reaguje nagonom političkog samoodržanja.
“Slobo Sadame” u stvari je bilo kompliment. Uznemirenost budi i činjenica da je režim u Venecueli zasad opstao, samo bez Madura, i time potvrdio potencijalno veliki kolaboracionistički potencijal. Kao da se u Srbiji navijalo da Amerikanci krenu i kopneno, da se bar u Venecueli ostvari srpski mit – da bi ponizili NATO da je 1999. krenuo kopneno.
Cela globalna neuroza pojačala je srpsku geopolitičku i ideološku konfuziju. Navodni kontrarevolucionari (lojalisti) protiv takozvane obojene revolucije u Srbiji zabrinuti su za sudbinu režima Islamske revolucije u Iranu. Infantilna vera u Trampa donela je novo razočaranje jer se Tramp u suštini prihvatao samo u nadi da će kompenzovati aksiomatski propale srpske politike s kraja osamdesetih i čitavih devedesetih godina prošlog veka, odnosno da će Ameriku voditi onako kako bi to voleo Putin. Za razliku od Madura, Rusi su uspeli da izvuku Asada.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
