Da li Kina preko Srbije preti Evropi? (VIDEO)

Dobro došli u novo izdanje Georeporta na sajtu Velike priče. Povratak Donalda Trampa na vlast u Beloj kući ubrzao je kraj “Pax Americana” i globalističkog pogleda na svet i istovremeno skinuo prašinu sa imperijalističko-blokovskog pristupa spoljnoj politici.

U ovoj epizodi bavimo se položajem Srbije i našeg regiona u sve evidentnijoj pripremi nove podele sveta i distribucije moći u našem regionu, na kontinentu i na planeti.

Srbija je od obnove državnosti pre dva veka u problemu jer se doživljava kao produžena ruka Rusije zbog čega su zapadne sile igrale na kartu drugih naroda na Balkanu: ne zato što su nešto imale protiv Srba već protiv Rusa. I pored te proste jednačine, koja je na snazi 200 godina, vrlo mali broj srpskih lidera je prilagođavao politiku toj činjenici i razmišljao glavom a ne stomakom. Zato se Srbija često nalazila na pogrešnoj strani istorije ili primorana da plaća previsoku cenu svoje “ispravnosti”.

Pokušaj predsednika Vučića da imitira Tita držeći, prividno, Srbiju podjednako blizu ili distanciranu od svih ključnih aktera na geopolitičkoj sceni ima smisla za njegovu političku karijeru i opstanak na vlasti, ali je na srednji i dugi rok pogubno po Srbiju. Ne samo zato što Vučić nije Tito a Srbija bivša Jugoslavija već zato što je svet bitno drugačiji od onoga u drugoj polovini 20. veka.

Srpska spoljna politika bazirana na održavanju dobrih odnosa sa svim velikim silama neizbežno završava sa zameranjem jednoj ili više njih, pogotovo posle početka ruske invazije na Ukrajinu i sve izraženijeg rivalstva koje prelazi u neprijateljstvo između SAD i Kine.

Potpisivanje sporazuma sa Rusijom o borbi protiv “obojenih revolucija”, kupovina “rafala” od Francuza, nabavljanje dronova od Izraela, jačanje ekonomskih veza sa Turskom, davanje ključnih koncesija Kinezima, obećavanje rudarenja retkih metala i minerala Nemcima, otvaranje za američka ulaganja, na papiru izgledaju kao dalekovida i pragmatična spoljna politika. Međutim, to je samo još jedan tragični rimejk opaske: “Da se nije trudio da se svima dopadne, možda bi se nekome i dopao.”

Bivši japanski premijer Fumio Kišida šokirao je italijansku premijerku Đorđu Meloni pre dve godine kada je na bilateralnom sastanku u Rimu upitao svoju koleginicu: “Kako mislite da se branite kada Kinezi ispale rakete koje su instalirali u Srbiji?”

Kišida je svojim pitanjem indirektno pokušao da ukaže Melonijevoj da glavni neprijatelj EU i Zapada nije Rusija već Kina i da je kontraproduktivno koncentrisati se samo na Rusiju i odbranu Ukrajine, kada mnogo veća i dugotrajnija opasnost dolazi sa Dalekog istoka.

Vest da je Kina u unutrašnjem dvorištu NATO-a, to jest u Srbiji, u međuvremenu, uspela da instalira i učini operativnim protivvazdušni raketni sistem srednjeg i dugog dometa nije dobila veliki publicitet u medijima, ali su u Vašingtonu i Briselu uključeni alarmi za oprez.

Formalno gledano, kompletan Zapadni Balkan je danas u američkoj sferi interesa, bilo kroz članstvo u Severnoatlantskoj alijansi, prisustvo američkih vojnika na terenu ili direktan uticaj. Međutim, Vašington zauzet brojnim problemima na drugim meridijanima prepustio je EU da vodi glavnu reč na prostoru bivše Jugoslavije plus Albanija.

Za Stejt department i Pentagon naš region idealan je za ispipavanje pulsa njihovih globalnih ili regionalnih rivala a ponekad i za treniranje strogoće nad kineskim, ruskim i turskim interesima u regionu.

Evidentna je promena američke politike prema Srbiji. Bilo bi površno i netačno pripisati korekcije pristupa Vašingtona Beogradu samo ambasadoru Hilu ili podršci aktuelnom režimu. U Stejt departmentu i Pentagonu je sazrelo uverenje da je potrebno promeniti pristup prema Srbiji kako bi se ona izvukla iz zagrljaja “ruskog medveda” i kandži “kineskog zmaja”. Ne radi se o prolaznim ili ličnim inicijativama već o široj strategiji američkog prisustva na prostoru jugoistočne Evrope.

Za razliku od Kine i Turske, Rusija praktično ništa ne može da ponudi Srbiji i regionu. U poslednje vreme čak ni oružje, imajući u vidu agresiju na Ukrajinu i evropske sankcije prema Moskvi. Na drugoj strani Kina je snažno ušla u sve industrijske i infrastrukturne sektore koji su od strateškog interesa za Peking a Turska je postala jedan od važnijih ekonomskih partnera Srbije.

Rusija bi volela da može da konkuriše ozbiljno Kini u dubinskoj penetraciji Zapadnog Balkana koju Peking sprovodi već više od deset godina. Između ostalog i zato što Kremlj mora da trpi i kineski ulazak u rusku zonu interesa u centralnoj Aziji odnosno bivšim sovjetskim republikama.

Turska se ponaša vrlo pragmatično i bez velike buke radi na puzećoj islamizaciji Sandžaka, bošnjačkih delova BH Federacije, Albanije, Kosova, dela Severne Makedonije gde su većina Albanci – u tom smislu Ankara čak toleriše i investicije iz arapskih petromonarhija – paralelno naoružavajući i obučavajući vojne snage Albanije, Bosne i Hercegovine, Kosova.

Komparativna prednost Turske u odnosima vis-a-vis sa SAD je ta što je u Vašingtonu viđena kao najmanje loš izvođač radova američkih interesa, ne samo na Zapadnom Balkanu već i na Bliskom i Srednjem istoku i u Africi, gde su Turci sve češće i sve više brana ruskoj i kineskoj ekspanziji interesa, a na Bliskom i Srednjem istoku treba da dodamo i Iran.

Najveća opasnost za prostor bivše Jugoslavije, minus Slovenija plus Albanija, jeste da bude kolateralna posledica regionalnih, kontinentalnih ili globalnih dogovora ili ishoda obračuna velikih sila. SFRJ nije imala nikakav udeo ili ulogu u pobedi SAD nad SSSR-om u Hladnom ratu, ali je platila najveću cenu raspadom države.

Zapadni Balkan može da postane moneta za potkusurivanje između SAD, Turske, Kine i Rusije. Ključno pitanje je kome će Vašington poveriti kao podizvođaču radova na Balkanu da zaustavi kineski uticaj u regionu koji je viđen kao opasniji od ruskog: EU, Turskoj ili će koristiti alternativne puteve poput “Inicijative tri mora” koja je gotovo idealna za suzbijanje uticaja Rusije i Kine, ali i Turske, ako zatreba.