Izrael i Hamas, dve godine posle 7. oktobra

Dobro došli u CII izdanje Georeporta na portalu Velike priče. Dve godine su prošle od terorističke akcije Hamasa protiv građana Izraela, u kojoj su ubijene 1.194 osobe svih uzrasta, a 250 je oteto.

Odgovor Izraela bio je, kako se lako moglo pretpostaviti, žestok i surov. Na Bliskom istoku jezik sile daleko je važniji od jezika prava. Štaviše, u tom delu sveta, kao i svuda osim na Zapadu (sa malobrojnim izuzecima), sila je ta koja reguliše odnose između država, a ne pravo i svakako ne razum, logika, ekonomija, pravednost ili milosrđe, kako se u pojedinim delovima američkog i evropskih društava zanose. To je plemenit pristup, ali toliko u koliziji sa realnošću da postaje kontradiktoran.

Pojas Gaze je praktično sravnjen sa zemljom, na temeljima je ostalo samo deset odsto objekata, a o civilnim žrtvama i ubijenim pripadnicima Hamasa kruže podaci koji se ne mogu proveriti – bez obzira na to da li dolaze od Hamasa, koji se predstavlja kao Ministarstvo zdravlja Gaze, ili iz izraelskih izvora.

Drama u Gazi, umesto da sve ujedini u zahtevima za mir i brigu o civilima u tom delu namučene zemlje, proizvela je navijačku logiku u velikom broju država, koja često reflektuje unutrašnje političke odnose. Posledično smo dobili dva suprotstavljena tabora koja se međusobno ne slušaju, a svako pretenduje da je vlasnik stoprocentne istine i da je na ispravnoj strani istorije – ma šta to značilo.

Tragedija u Gazi ima dva obrisa. Sa geopolitičke tačke gledišta ona nema veliki značaj, i to je tragedija u tragediji, jer kreira prostor za licemerstvo kojem prisustvujemo: s jedne strane često prenaglašenu, gotovo karikaturalnu, podršku Gazi, a s druge odsustvo bilo kakve iole konkretne, a kamoli efikasne akcije – kako vlada, tako i nevladinih organizacija.

Čak i oni koji nešto pokušavaju da urade, stiče se utisak da to rade zbog vidljivosti na društvenim mrežama i popularnosti. Indikativno je da su najglasniji i najteatralniji glumci, pevači, novinari, TV lica i druge javne ličnosti koje su izgubile popularnost i traže način da privuku svetla pozornice.

Drugi aspekt je humanitarni. Gotovo dva miliona Palestinaca živi na površini od 360 kvadratnih kilometara. Primera radi, opština Čačak ima gotovo duplo veću površinu i tek malo više od sto hiljada stanovnika.

Razmere humanitarne katastrofe su ogromne, nesumnjivo se radi o masakru civilne populacije koja je dvostruka žrtva: s jedne strane Hamas ih koristi kao živi štit, a izraelske snage, uključujući i palestinske klanove koji rade za IDF, često koriste prekomernu silu i neselektivno bombardovanje koje povećava broj nevinih žrtava.

INSTRUMENTALIZACIJA PALESTINSKOG PITANJA

Pitanje Gaze oduvek je bilo instrumentalizovano od svih zainteresovanih strana, a svako je na muci Palestinaca pokušavao da realizuje svoje nacionalne i geopolitičke ciljeve ili personalne: od Egipta, Sirije i Jordana kada je u modi bila panarapska ideja, preko Iraka Sadama Huseina, Irana i Turske, koji Palestince zloupotrebljavaju da bi se nametnuli kao lideri muslimanskog sveta, do Katara koji želi da učvrsti svoju poziciju za stolom velikih i Donalda Trampa koji je maštao o Nobelovoj nagradi za mir i uspehu na terenu gde su svi pre njega doživeli krah.

Po običaju, Palestince niko ništa nije pitao. Ruku na srce, problem je što Palestinci nisu nacija – barem ne po definiciji koju koristimo za nacije – i posledično ne postoji legitimni, a kamoli legalni, predstavnik Palestinaca.

Palestinci su podeljeni u tri velike celine: malo više od dva miliona živi u Izraelu, više od tri miliona na Zapadnoj obali i malo manje od dva miliona u Gazi. Intervencija Izraela pokazala je da između njih ne postoji, uslovno rečeno, nacionalni sentiment i da, osim slogana koji poziva na uništenje Izraela, nema drugih dodirnih tačaka.

Arapi u Izraelu imaju svoje partije, na Zapadnoj obali vlada Fatah, u Gazi Hamas – i međusobno nisu u komunikaciji.

U Izraelu i na Zapadnoj obali nisu viđene demonstracije, a kamoli pokušaj da se konkretno pritekne u pomoć Palestincima u Gazi. Istini za volju, nisu viđeni ni u poslednje vreme protesti u arapskim i drugim muslimanskim zemljama u korist Palestinaca, a kamoli generalni štrajkovi kao u pojedinim evropskim državama.

Čini se da je delu evropskih građana, kao i migrantima koji žive na Starom kontinentu, više stalo do Palestinaca nego građanima komšijskih arapskih država.

Prethodno rečenom valja dodati i da među Palestincima postoje snažne klanovske podele i da će zbog toga biti veoma teško kreirati kohezivnu palestinsku naciju. Izrael obilato koristi te razlike među Palestincima – u Gazi čitavi palestinski klanovi rade za Izrael, naravno uz veoma dobro plaćene „honorare“, u borbi protiv Hamasa.