Četiri afere koje su srušile četiri stuba Srbije

Dobro došli u CXIII Georeport na kanalima Velikih priča. U ovoj epizodi se vraćamo na srpsku spoljnu politiku, Crnu Goru, kao i na ulogu koju Hrvatska ima na Zapadnom Balkanu i u procesu proširenja.

Spoljnopolitička megalomanija zvaničnog Beograda neka je vrsta atavizma jugoslovenskog nasleđa i Titove spoljne politike, od Nesvrstanih do prisnih odnosa sa američkom administracijom i sovjetskom nomenklaturom, naravno posle smrti Staljina. Paralelno, Crna Gora je prepoznala istorijsku priliku, prihvatila svoje dimenzije i mogućnosti i usredsredila se ka jedinom realnom i plodotvornom cilju: članstvu u EU. Hrvatska je, posle 35 godina bežanja od Balkana, shvatila da je to jedini region u kome nešto znači i otkrila da ne mora da bude samo letnja turistička destinacija.

Srbija nema nijednu neophodnu karakteristiku za vođenje aktuelne spoljne politike između velikih planetarnih i kontinentalnih sila: nema geostrateški značaj kao Turska, nema nuklearno naoružanje kao Severna Koreja, nema demografski potencijal kao Indija, nema prirodne resurse kao petromonarhije u Persijskom zalivu, a ne proizvodi ništa strateški važno, kao što, recimo, Tajvan proizvodi poluprovodnike.

Obećavanje Rusiji da će Srbija biti njena „peta kolona“ u Evropi, davanje garancija Kini da će Beograd biti siguran deo transverzale Pirej–Budimpešta, nuđenje poslovnih aranžmana Amerikancima i pomoć oko Ukrajine, fingiranje prioriteta članstva u EU, kao i bratstvo sa Turskom Redžepa Tajipa Erdogana, direktno su suprotstavljeni ciljevi koji se realizacijom međusobno poništavaju.

Rezultat pomenute politike bio je izostanak predstavnika zvanične Srbije na samitu EU – Zapadni Balkan. Ako neko misli da može da bude prisutan na vojnoj paradi u Moskvi a da Varšava, Helsinki, Stokholm, Kopenhagen, Talin, Riga, Vilnjus i Hag pređu preko toga, i pored upozorenja na posledice tog čina, onda je posredi geopolitička potkapacitiranost ili potpuna dezinformisanost, ili nesposobnost da se interpretiraju znakovi i okruženje u kojem se nalazimo.

Četiri afere – NIS, Generalštab, pad nadstrešnice u Novom Sadu i Jadar – predstavljaju svojevrsnu paradigmu spoljne politike Srbije zasnovane na tzv. „četiri stuba“, čiji idejni tvorac nije Aleksandar Vučić, već bivši predsednik Srbije Boris Tadić i deo njegovih saradnika koji danas, javno ili manje javno, rade za vladajući režim, ali i za ruske i kineske interese.

Bilo je samo pitanje vremena kada će zainteresovane strane ispostaviti račun vlastima u Beogradu za data obećanja. Imperije mogu da imaju više vazala, ali vazali ne mogu da pripadaju istovremeno množini imperija. To što se s vremena na vreme dogodi da se nekome toleriše dvostruka, trostruka ili četvorostruka igra dokaz je njegove nebitnosti ili privremene imperijalne rasejanosti.

Osnovno pravilo u vođenju spoljne politike malih zemalja jeste da ne postavljaju nekompatibilne i protivrečne zadatke i ambicije, kao i da se lideri tih država ne zanose idejom da njihove zemlje mogu da imaju specijalan status zahvaljujući personalnim odnosima. Imperije nemaju osećanja i ne praštaju, dok vazali, sateliti i klijenti, to jest njihovi lideri, imaju tendenciju da se samoobmanjuju o specijalnim i prijateljskim odnosima.