A kad se završi razdvajanje Kine i Amerike…

Dobro došli u CIX epizodu Georeporta na Velikim pričama. U ovoj epizodi fokusiramo se na odnos između Sjedinjenih Američkih Država i Kine.

Dobra vest je da direktnog vojnog obračuna između SAD i Kine neće biti u bliskoj budućnosti. Loša okolnost je da dve strane nastavljaju sa tzv. procesom “decoupling” (razdvajanje) i da grozničavo traže načine kako da ne budu zavisne jedna od druge u strateškim sektorima poput retkih metala i minerala na jednoj strani i poluprovodnika na drugoj.

Dok su Amerikanci i Kinezi međusobno zavisni, biće teže da dođe do ratnih okršaja. Ali kada “decoupling” bude kompletiran, vojni sukob bi mogao postati samo pitanje vremena. Ostaje nepoznanica razmera tog okršaja – da li će izabrati neku treću zemlju ili region za posrednički rat ili će doći do čeonog sudara dveju supersila.

Povezanost američke i kineske ekonomije takve je prirode da bi otvoreni rat između dve obale Pacifika naneo ogromnu štetu i jednima i drugima.

Nije ni iznenađenje, ni novina u istoriji, da se ekonomija i trgovina koriste kao ključno oružje kojim se protivnik primorava na predaju ili prihvatanje uslova pobednika. Velika Britanija je uspela da kreira koaliciju i pobedi Napoleona zahvaljujući, pre svega, pomorskoj blokadi Francuske. SAD i Zapad su izašli kao pobednici iz Hladnog rata u velikoj meri zbog ekonomske i industrijsko-tehnološke superiornosti nad SSSR-om i Istočnim blokom. Kina je naučila obe lekcije i želi da izbegne greške koje su gubitnici pravili u prošlosti.

Kina drži pod kontrolom globalnu eksploataciju i preradu tzv. retkih metala i minerala, a SAD poluprovodnike. Razvoj visokih tehnologija nije moguć bez jednog i drugog.

I jedna i druga strana pojačale su kontrolu nad ključnim resursima. Peking je uveo nove mere po kojima svaki ugovor o prodaji retkih metala i minerala mora da dobije odobrenje Džongnanhaja. U prevodu – Kinezi su uveli pravo veta na trgovinu retkim metalima i mineralima.

S druge strane, Vašington je u slučaju holandske kompanije “Nexperia” – jednog od najvažnijih proizvođača poluprovodnika – demonstrirao svoju dominaciju primoravši Hag da nacionalizuje strateško preduzeće koje je palo u ruke kineskih investitora. Mada, istini za volju, i sami Holanđani su prozreli igru Pekinga, koji je kupio Neksperiju da bi prebacio “know-how” i tehnologiju u Kinu.

U Evropi još uvek nisu svi progledali i shvatili opasnost koja preti od Kine, ali dobar deo jeste, zbog čega je, uprkos Trampu i njegovoj antievropskoj administraciji, došlo do ponovnog približavanja dveju obala Atlantika.

Prednost Vašingtona u odnosu na Peking je izvozno orijentisana privreda Kine. U ovom periodu Narodna Republika ne može da se odrekne američkog tržišta. Takođe, Kinezi i dalje zavise od Amerikanaca u avioindustrijskom i hemijskom sektoru.

Peking napreduje krupnim koracima u brodogradnji i razvoju nuklearnog programa. Za desetak godina Kina će u dobroj meri smanjiti jaz između dva nuklearna arsenala i preteći Amerikance kada je u pitanju flota. Jedan od motiva zbog kojih su Amerikanci potpisali strateški sporazum sa Južnom Korejom, koji podrazumeva dostavljanje podmornica na nuklearni pogon, jeste i to što je Seul jedan od planetarnih lidera u brodogradnji.

Takođe, američke vlasti vrlo predano traže alternativu kineskoj liniji snabdevanja retkim metalima i mineralima. Tramp je, pre nego što se sreo sa Sijem, imao seriju razgovora sa australijskim i japanskim partnerima u vezi sa eksploatacijom i preradom retkih metala i minerala.

Kina već decenijama predstavlja sebe kao planetarnu silu koja ne upotrebljava silu, da nikada nije praktikovala “kolonijalizam svojstven belcima i Zapadu”, da ne vodi imperijalne ratove i da ne napada komšije.

Ne treba ići daleko u prošlost da bi se demantovao narativ kineskih komunista. Od uspostavljanja komunističke vlasti u Pekingu, Kina je učestvovala u agresiji na Južnu Koreju (1950–1953), napala Indiju (1962), izvršila invaziju na Vijetnam (1979).

Od Tjenanmena i izvođenja tenkova na ulice Pekinga protiv vlastitih građana nije prošlo ni punih 40 godina, a da ne govorimo o tretmanu Ujgura i Tibetanaca u Sinkjangu odnosno Zapadnom regionu (u Kini je praktično zabranjena upotreba reči Tibet) – koji su u suštini kineske kolonije, budući da Tibet i Sinkjang istorijski nisu kineske teritorije.

Koliko vredi reč kineskih komunističkih vlasti videlo se na primeru Hongkonga. Po slovu britansko-kineskog sporazuma, Hongkong je trebalo da uživa autonomiju u okviru formule “jedna zemlja, dva sistema” do 2047. godine. Autonomija Hongkonga ukinuta je pre šest godina.

Zvanični Peking je dobrim delom prekrojio istoriju Drugog svetskog rata i prilagodio je sopstvenim potrebama. Uloga Sjedinjenih Američkih Država u pobedi nad Japanom minimalizovana je, a Narodnooslobodilačka armija predstavljena je kao vodeća i presudna sila u porazu Japana.

Činjenica je da su snage Čang Kaj Šeka pružale mnogo veći otpor japanskim okupatorima nego vojska Mao Cedunga. Ironija sudbine je da su upravo žrtve podnete u ratu sa Japancima koštale Koumintang poraza u građanskom ratu sa komunistima.

Vrlo je indikativno da kineska novokomponovana istorija ćutke prelazi preko Ajgunske konvencije iz 1858. godine, kao i beneficija za carsku Rusiju predviđenih Pekinškom konvencijom, koja je okončala tzv. Opijumske ratove i označila početak “veka poniženja” za Kinu.

Sijev režim ugušio je u začetku nacionalističke zahteve da se revidiraju “nepravedni sporazumi” i u delu koji se odnosi na Rusiju – odnosno na davanje dobrog dela Mandžurije Rusiji. U ovom trenutku prvi cilj je osvajanje Tajvana i priprema za sudar sa Amerikom.

U oba slučaja Kini je Rusija potrebna kao partner, a Spoljna Mandžurija, odnosno Primorski kraj i Vladivostok, samo su nužno žrtveno jagnje – barem do “raskusurivanja” sa Amerikancima.

Prethodno rečeno objašnjava i zašto je Trampova administracija bila spremna da izađe u susret ruskim zahtevima prema Ukrajini, s ciljem da uspostavi odnos sa Kremljom koji bi Rusiju odvojio od Kine, ili bi makar osigurao neutralnu poziciju Moskve u sukobu između Vašingtona i Pekinga.