Kome trebaju Ujedinjene nacije?

Dobrodošli u stoto izdanje Georeporta na portalu Velike priče. Ove nedelje se u Njujorku tradicionalno okupljaju planetarni lideri na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Ovogodišnji skup će biti poseban po tome što će se obeležiti 80 godina postojanja planetarne organizacije, ali i po lansiranju reformi kolokvijalno nazvanih “UN80”.

Predviđanje Vinstona Čerčila da će Ujedinjene nacije postati Vavilonska kula modernog sveta u dobroj meri se ostvarilo. Ali ni on nije mogao da predvidi da će se UN pretvoriti u jednu antidemokratsku, korumpiranu, parazitsku i izrazito skupu organizaciju. Sa porastom broja članica, i to uglavnom država sa diktatorskim ili u najboljem slučaju autokratskim režimima, uz duboko ukorenjenu korupciju, progresivni rast uticaja Kine i sve veću nezainteresovanost SAD za Ist River, Ujedinjene nacije su na putu da postanu kineska longa manus, odnosno produžena ruka.

Ujedinjene nacije su mamutska organizacija, slikovito bi se moglo reći “bez zuba”, jer nemaju autoritet ni sredstva da nametnu poštovanje svojih rezolucija. U najboljem slučaju UN autorizuju ili ponizno ćute o ratovima svojih moćnih članica. Od “svetske vlade” pretvorile su se u prošireni panel ili pozornicu za egzibicioniste, šićardžije, oportuniste i lovce u mutnom.

Kad se bolje razmisli, septembarski happening na Ist Riveru služi za tri stvari: osim za visoki turizam o državnom trošku (Njujork je uvek bio skup grad, sada je postao papren), tu su, kao obavezni deo programa, držanje govora u velikoj sali UN striktno namenjenog domaćoj javnosti i, na kraju, photo opportunity sa predsednikom SAD.

Ovde valja precizirati dve stvari. Ne računajući prvi dan rada jesenjeg zasedanja Generalne skupštine UN, kada između ostalih govori američki predsednik, u narednim danima mastodontska sala ostaje prazna, sa tu i tamo nekim prvim ili drugim sekretarom iz nacionalnih misija pri UN. Tako da to što naši lideri govore pred praznom salom nije nipodaštavanje ili znak nebitnosti već je prosto tako, pogotovo otkako se sve može gledati na strimingu.

Drugo pojašnjenje se odnosi na photo opportunity sa predsednikom SAD. Američki predsednik sa suprugom ne uskraćuje nijednoj zvanici pozvanoj na prijem fotografiju sa suprugom. Dakle, kao što govor pred praznom salom Generalne skupštine nije skandal, tako ni fotografija sa američkim predsednikom na prijemu nije nikakav uspeh.

Negativna novina je to da više nema dijaloga na Ist Riveru, čak ni u kuloarima i iza zatvorenih vrata. Broj bilateralnih ili multilateralnih susreta državnika na marginama Generalne skupštine UN znatno je smanjen, kako po broju tako i po trajanju. Malo koji traje duže od 15 minuta, a većina visokih funkcionera preferira da sa enturažom ili porodicom provede par dana kao turista u Njujorku.

Dakle, UN više ne služe ni kao mesto sastanka, što je takođe bila jedna od svrha te organizacije. U svetu modernih tehnologija, sa sve većim brojem multilateralnih organizacija, regionalnim, kontinentalnim i interkontinentalnim povezivanjem država u bezbednosne, ekonomske ili geopolitičke saveze (G7, G20, BRIKS, Afrička unija, ASEAN, Evropska politička zajednica), UN su postale suvišne i zastarele. Nikome ne pada na pamet više, osim pojedinim političkim snagama u Srbiji, da nešto rešava u UN. Više je nego indikativno da nikome nije prošlo ni kroz predsoblje pameti da barem pokuša nešto.

Ruku na srce, diplomatija je generalno postala retko upotrebljavano sredstvo za rešavanje sporova. Vratili smo se u period upotrebe sile, ogoljene ili sofisticirane, i (zlo)upotrebe veta stalnih članica u SB UN. Treba prihvatiti realnost da je svet nastao posle Drugog svetskog rata, svet u kojem su stvorene UN, nestao. U tom smislu, UN su ono što su uvek bile – ogledalo realnosti međunarodnih odnosa. Problem je što u novoj stvarnosti one služe samo za manipulaciju, i to sve češće država u kojima su korupcija, kršenje ljudskih prava i sloboda redovna i uobičajena pojava.

Kada zvanični Peking kaže da želi da kreira novi svetski poredak, pod tim podrazumeva preuzimanje hegemonske uloge u Ujedinjenim nacijama. Kini nije dovoljno da učvršćuje postojeće i osniva nove regionalne ili interkontinentalne “kinocentrične” organizacije na bezbednosnom, trgovinskom i ekonomskom polju.

Višedecenijska kriza UN i gubitak kredibiliteta i specifične težine koju su nekada imale, zajedno sa Trampovom nezainteresovanošću za “staklenu zgradu” na Ist Riveru, otvorili su vrata Kini da isplete svoju mrežu.

Kinezi se već godinama planski i kontinuirano infiltriraju u agencije i organizacije UN koje su veoma važne za realizaciju kineskih nacionalnih ciljeva. Peking ne zanima Savet bezbednosti jer im je jasno da je to telo beznadežno blokirano unakrsnom upotrebom prava veta pet stalnih članica.

Do pre trideset godina Kinezi su bili potpuno nezainteresovani za agencije i druge organizacije UN. U poslednjih nekoliko godina, kineski kadrovi vedre i oblače u FAO (Organizacija za hranu i poljoprivredu), ITU (Međunarodna telekomunikaciona unija), SZO (Svetska zdravstvena organizacija), Organizaciji za međunarodnu civilnu avijaciju, Organizaciji za industrijski razvoj i Organizaciji za svetsku intelektualnu svojinu.

Nekoliko bivših službenika UN prijavilo je da Peking koristi različite instrumente – od korupcije do pretnji – kako bi uspostavio potpunu kontrolu nad agencijama i organizacijama UN. Taj fenomen postajao je sve rasprostranjeniji paralelno sa američkim udaljavanjem i sve većom nezainteresovanošću za UN.

Kinu posebno zanima Generalna skupština koja, istina, nema izvršna ovlašćenja, ali je bogomdana za političku i propagandnu manipulaciju, uz prikazivanje moći i hegemonije kroz brojeve, tj. većinu na Ist Riveru.

Kina sistematski traži svaku priliku da kroz glasanja Generalne skupštine UN pokaže kako Zapad nema većinu i da je većina sveta na strani Pekinga. Na taj način želi da od UN napravi antizapadnu i prokinesku organizaciju. Tako bi Peking bio u povoljnoj i privilegovanoj poziciji ako dođe do reforme ili promena u kompoziciji Saveta bezbednosti UN.

Generalni sekretar UN Antonio Guteres izjavio je na kineskoj nacionalnoj televiziji da “kineske inicijative odgovaraju realnosti s kojom se svet suočava i da je Si Đinping čovek sa jasnom vizijom i strategijom”.

Kakvu viziju ima Kina moći ćemo da naslutimo sa izborom novog generalnog sekretara UN sledeće godine, budući da Guteresu ističe mandat u decembru 2026. Kuloarima cirkuliše nekoliko imena, ali još uvek nema favorita – između ostalog i zbog ćutanja Džongnanhaja na tu temu.