Koliko je vremena ostalo Islamskoj Republici?

Dobro došli u CXXI izdanje Georeporta na kanalima Velikih priča. U ovoj epizodi pričamo o Iranu, to jest Islamskoj Republici.

Tajna dugovečnosti teokratske totalitarističke diktature u Iranu jeste podrška koju direktno ili indirektno uživa od svih koji u Americi i Zapadu, generalno, vide neprijatelja. U toj brojnoj i šarenolikoj posadi antizapadne flote nalazimo Kinu, Rusiju, ali i veliki broj partija i pojedinaca u samoj Evropi i Americi, pogotovo u ambijentima sa izraženim antijevrejskim sentimentom. Nije slučajno da je glavni sponzor Islamske revolucije u Iranu bila upravo evropska i američka levičarska radikalno-šik elita.

Radoznali čitalac zapadnoevropskih i američkih novina ostao bi zaprepašćen nad naslovima i tekstovima koji su se pojavljivali u medijima tokom sedamdesetih godina prošlog veka. Šah Reza Pahlavi je predstavljan u najuticajnijim dnevnicima i od najpoznatijih intelektualaca kao bezočni tiranin a ajatolah Homeini kao „persijski Gandi“.

Francuski filozof Mišel Fuko oslovljavao je Homeinija kao „sveca“ u vodećim evropskim listovima. Ričard Folk, profesor sa Prinstona, u „Njujork tajmsu“ je opovrgavao optužbe da je Homeini mračni reakcionarni fanatik i tvrdio da je umereni progresista sa zavidnom istorijom odbrane ljudskih prava koji će Trećem svetu doneti model humane i pravedne vladavine.

Homeini je bio ketman nad ketmanima sa izraženim kapacitetom da navede ljude da razmišljaju kako njemu odgovara. Džimi Karter bio je jedan od najinteligentnijih američkih predsednika a dozvolio je da ga Homeini prevede žednog preko vode. Malo je poznato da su Karter i Homeini vodili tajne pregovore pre promene režima u Teheranu i da su Amerikanci dali zeleno svetlo za dolazak ajatolaha na vlast.

Niko bolje nije opisao Homeinija od Orijane Falači i niko nije prozreo do u tančine ajatolaha i njegove namere da zavede teokratsku diktaturu kao italijanska novinarka. Ali ko pomene Falačijevu biva etiketiran da je islamofob a dela Fukoa, Folka i serije sličnih intelektualaca zadojenih dubokim antizapadnim sentimentom utiču na nove generacije koje zlo vide samo u Zapadu.

U prethodne dve godine u EU i SAD organizovano je preko četiri hiljade demonstracija protiv Izraela i za podršku Palestincima u Gazi. Na tim skupovima registrovano je više od deset miliona učesnika.
Protiv teokratskog režima u Teheranu i masovnih ubistava demonstranata u Iranu održano je desetak protesta na kojima se nije skupilo više od par hiljada ljudi. U mestima gde su prisutne brojne muslimanske zajednice, učesnici protesta protiv Islamske Republike bili su napadnuti od filopalestinskih aktivista.

Veliki borci za ljudska prava ostali su nemi. Koliko su bili glasni u nastupima protiv Izraela, toliko su ćutali o Iranu. Levičarske partije na Starom kontinentu i tzv. liberalni i progresistički krugovi u SAD potvrdili su činjenicu da nisu u stanju da formulišu koliko-toliko kredibilnu poziciju protiv kršenja ljudskih prava i upotrebe sile protiv civila ako okrivljena strana nije Zapad, uključujući i Izrael.

Islamska Republika se našla u vrtlogu savršene oluje: izgubila je „osovinu otpora“, poražena je pred očima vlastitih podanika i celog sveta nekoliko puta – što nije beznačajan detalj za režim koji na propagandi bazira svoju moć i vlast – uz inflaciju, sankcije, nestašice struje, pražnjenje vodnih resursa, digitalnu cenzuru i gušenje svih ličnih sloboda.

Rišard Kapušćinski, jedan od najvećih novinara XX veka, izveštavajući o padu Reze Pahlavija, zapazio je da je šah pao jer je konstruisao sistem sposoban da brani samo sebe a da ne zadovoljava potrebe naroda. Više-manje istu grešku pravi i teokratski režim kome je puko preživljavanje precrtalo sve druge prioritete. Odatle, tako surove i nemilosrdne akcije protiv građana koje režim vidi kao opasnost.

Paranoja je postala obeležje duge političke jeseni ajatolaha Alija Hamneja. Kao i njegov prethodnik Homeini, vidi svuda zavere i mogućnost izdaje. Najveći strah Alija Hamneja je da ga nasledi neka vrsta „iranskog Gorbačova“, to jest umerena osoba koja bi pokrenula reforme, obnovila odnose sa Zapadom i Amerikom i izašla u susret zahtevima većeg dela stanovništva za više slobode i manje opresije.

Islamska revolucija je, uz pad Berlinskog zida i raspad SSSR-a, najznačajniji geopolitički događaj u drugoj polovini XX veka. Generalno, malo je događaja koji su imali tako velike globalne implikacije, kadre da promene istoriju čovečanstva i proizvedu lančanu reakciju posledica na gotovo svim meridijanima, kao što je bilo uspostavljanje teokratskog režima u Teheranu.

Svrgavanje režima ajatolaha moglo bi da ima sličan efekat u XXI veku ako bi kojim slučajem Iran krenuo putem demokratizacije. Međutim, to se neće desiti. Islamska Republika jeste na izdisaju, ali su sve solucije verovatnije od demokratskog Irana.