Dobro došli u XLVI izdanje Georeporta na sajtu Velike priče. U ovoj epizodi se bavimo pitanjem Sjedinjenih Američkih Država. Vodeća planetarna imperija prolazi kroz duboku unutrašnju krizu, podeljena na liberalnu obalu (istočnu i zapadnu) na jednoj strani, i konzervativnu unutrašnjost (Srednji istok i Srednji zapad). Na međunarodnom planu, Vašington, svestan da ne može da upravlja celim svetom, u hodu, traži pravu dimenziju svoje sfere uticaja na planeti.
Najveći problem Amerike je sama Amerika. Nalazi se u tranzicionoj fazi u kojoj mora da odluči kojim putem će krenuti. Globalizacija je doživela krah. To ne znači automatski da ćemo ući u vrtoglavi proces deglobalizacije koju mnogi nazivaju balkanizacijom, ali primorava SAD da kreiraju novu geostrategiju.
Kada je pao Berlinski zid, umesto da se zadovolje pobedom, Amerikanci su pomislili da je moguće kreirati ceo svet po svojoj slici i prilici kroz globalizaciju i širenje kapitalizma, liberalizma i demokratije. Učinili su klasičnu grešku imperijalnih sila: napravili su duži korak nego što su mogli i nego što je trebalo, umišljajući da mogu da upravljaju celim svetom. Nisu imali dalekovidost svojih predaka da se pobrinu da SSSR preživi, kao što su to uradili sa Meksikom vek i po ranije.
Vašington je opijen uspehom u Evropi i u par azijskih zemalja, pre svega u Japanu, Južnoj Koreji i Tajvanu, pomislio da je ideja individualizma, kapitalizma i demokratije toliko superiorna da će se i ostatak sveta preobratiti, pristajući da se odrekne kolektivnog, nacionalnog, identitetskog u korist individualizma, liberalizma i ekonomskog načina razmišljanja.
Sledeći matricu po kojoj klijenti imperije treba da se bave ekonomijom, poboljšavanjem uslova života, ostvarivanjem individualnih prava i traženjem sreće, u Vašingtonu su na kraju prošlog veka bili ubeđeni da smo ušli u postistorijsku fazu u kojoj više neće biti globalnih ratova i rivala koji bi doveli u pitanje hegemonsku poziciju SAD. Čuveni “Vašingtonski konsenzus” u biti nije nikada zaživeo i bio prihvaćen od većine sveta iz prostog razloga što na tom, slikovito rečeno, banketu nije bilo mesta za sve.
Amerikanci se nisu snašli u poslednjoj deceniji prošlog veka. Zatečeni iznenadnom pobedom pomešali su pojmove moći i snage. I pre “rata protiv terorizma” upotrebili su silu tamo gde je trebalo da pokažu moć, bilo da se radilo o Haitiju, Somaliji ili o bivšoj Jugoslaviji.
Pribegavanje vojnoj sili i ekonomskim sankcijama baziranim na činjenici da gotovo sve finansijske poluge na planeti drži direktno ili indirektno pod svojom kontrolom, navelo je Vašington da napusti diplomatiju i upotrebu meke moći kao sredstva delovanja u realizovanju spoljnopolitičkih ciljeva. Zato su američki vojnici lako i brzo odneli pobede u ratu sa talibanima u Avganistanu 2001. godine i trupama Sadama Huseina u Iraku dve godine kasnije, ali nisu uspeli da “pobede u miru”. Veliki stratezi gledaju dalje od ratne pobede i planiraju delovanje u miru posle pobede. Nije ih bilo u Vašingtonu u poslednje tri decenije.
Amerikanci su razumeli da ne mogu da vladaju celim svetom a ni da oblikuju svet po svojoj slici i prilici, između ostalog i zato što na planeti nije bilo nikada osam milijardi ljudi, previše čak i za najmoćniju zemlju u istoriji. Prisustvujemo inflaciji ratova, sukoba, suprotstavljenih interesa, geopolitičkih igrarija i ni “pet očiju” kojima raspolažu u Pentagonu i Stejt departmentu nije dovoljno da bi se sačuvala “Pax americana”.
U Kremlju, Džongnanhaju i delu “Globalnog juga” priželjkuju da se SAD raspadnu ili da ih unutrašnje razmirice između priobalne i kontinentalne Amerike toliko oslabe da se izoluju od ostatka sveta. Međutim, mnogo je veća mogućnost da Kina i Rusija dožive opasne turbulencije. U Americi se ništa neće dramatično promeniti bez obzira na to ko bude u Beloj kući, dok doživotni predsednici Putin i Si Đinping u osmoj deceniji života predstavljaju permanentnu nepoznanicu, kao i šta će biti sa Kinom i Rusijom posle njihovog silaska sa životne pozornice.
Amerika izbegava da bude viđena od drugih kao imperija – i pored toga što administrativni centar u Vašingtonu podseća na Rimsko carstvo, arhitekturom i imenima – jer je postala planetarni hegemon rušeći postojeće imperije, od španske i britanske do komunističke. Amerika formalno nije ni republika i pored toga što je klasičan primer tog uređenja. Upravo te dve karakteristike, imperijalna i republikanska, ocrtavaju intervencionistički i izolacionistički duh SAD. Jedan od razloga zašto je Amerika u krizi jeste taj što se republika i imperija međusobno podrivaju, nagrizaju i u odsustvu političke dalekovidosti rizikuju da je dezorijentišu.
Sjedinjene Države i pored svih kontradikcija nemaju nameru da abdiciraju kao imperija, ni sada ni u dogledno vreme. I pored snažne propagande Pekinga i Moskve koji dovode u pitanje poziciju Amerike, Kina i dalje ne može da kontroliše ni mora koja zapljuskuju njenu obalu, a kamoli okeane ili kontinente, dok je osvajanje Tajvana više san nego realnost. Rusija u Ukrajini ne uspostavlja novu imperiju već pokušava da preživi kao takva u očima drugih. Sve ostale države su sile regionalnog karaktera bez potencijala i snage da naprave kvalitativan skok, u sledećih nekoliko decenija, počev od Turske i Irana.
Amerika je i dalje vitalnija od svih svojih rivala. Zahvaljujući migracionoj politici ima mlađe stanovništvo od Kine i Rusije, što je i te kako važan parametar za imperije. Tihi i Atlantski okean drže je na bezbednoj udaljenosti od problematičnog evroazijskog kontinenta i daju joj, fudbalski rečeno, stratešku prednost, kako u ofanzivnoj, tako i u defanzivnoj fazi. Niko kao Amerikanci ne zna da plovi i kontroliše okeane i mora. Kinezima i Rusima će trebati decenije da steknu pomorsko iskustvo koje danas imaju Amerikanci.
Evropa je dragulj američke imperije i nema alternativu osim da bude klijent Vašingtona u sledećih nekoliko decenija. Apeli francuskog predsednika Emanuela Makrona da EU izađe ispod kišobrana sa “stars and stripes” više su predizborni slogani nego najava realnog plana za ostvarenje tog cilja. Amerikanci i dalje tretiraju Nemačku kao saveznika-rivala, nemaju poverenja u Tursku, Italiju smatraju korisnom samo za vojne baze na Apeninskom poluostrvu, i oslanjaju se na Britance, i kako bi to rekao Donald Ramsfeld, i “novu Evropu”, pre svega Poljake i Rumune.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
