Film “One Battle After Another” osvojio je sinoć šest Oskara, uključujući najbolji film i najbolju režiju. Pre nekoliko meseci uzeo je i četiri Zlatna globusa. Paul Thomas Anderson tako je konačno dobio sve što mu je Holivud dugovao. Da li smo mi? Ovo je recenzija Velikih priča
***
Meni je sve to ispalo malo kukavički. A nisam siguran da se moglo ili smelo drugačije.
Daleke 1970. (veliki uzor Paula Thomasa Andersona) Robert Altman snimio je „M.A.S.H“, ratni film smešten u doba korejskog rata koji je oporo i cinično prozivao akutelni vojni angažman Amerike u Vijetnamu.
Pre „M.A.S.H“ nije bilo tako gorko satiričnih, a u isto vreme i vrlo aktuelnih kulturnih ogledala. Altmanov film, između ostalih („Bonnie and Clyde“, „Easy Rider“…) najavio je prelazak kontrakulture sa ulica „šezdesetih“ na filmsko platno sedamdesetih i tektonske promene koje su urodile „verovatno najboljim periodom Holivuda“.
Voleo bih, čak i da smem da vas lažem, da kažem da Andersonov film odrađuje sličan posao, i da živimo u vremenima u kojima je (filmska) kultura (i dalje) toliko moćna, a još više da Andersonov poslednji film, „Jedna bitka za drugom“ (jer je „Bitka neprestana“ bilo glupo i ne po AI-u?!), kritikuje ili reflektuje bilo kakve specifične društvene procese, a ne samo njihovo „opšte mesto“.
„Jedna bitka za drugom“ je samo film. Nažalost.
Malo kukavički. Jer za razliku od Altmana nije napravio smelu procenu doba u kome živimo. Nije umeo, nije smeo, ko zna. Ali nije.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
