Trebalo je sve da mi se svidi. I ekipa, i gužva, i muzika, čak i neka grozna votka, i poludovršena kuća na Karaburmi kao lokacija, sa sve debelim najlonima umesto vrata. Ali, ništa mi se nije svidelo. Ili možda jeste, ali mi se više sviđala ideja da mi se ništa ne svidi, pa sam rekao da ću da idem kući i da je sve bezveze.
I umesto da se sa raznim ljudima dočeka poslednja Nova godina pre bombardovanja, pre gomile velikih i malih rastanaka koji su ubrzo nadošli, jedno prijateljstvo je postalo još čvršće. Godinama kasnije, ispostaviće se – neraskidivo.
“Dobro, ‘ajmo do mene da igramo Heroje.”
I igrali smo Heroes of Might and Magic 2 solidnih 12 sati, uz pivo i dve i kusur pakle Benson & Hedgesa, koje je jedan brižni roditelj odnekud donosio prijateljima, krišom i starijim tinejdžerima. I uz jednu pauzu – samo za “da smo živi i zdravi” u ponoć i objašnjavanje preostalim, dobronamernim, ali uplašenim roditeljima da stvarno nismo nenormalni, nego da je tamo prosto bilo bezveze.
Zamislite strah od toga što se neko vratio kući pre ponoći i igra igrice, umesto da je u nekoj poluzavršenoj kući na Karaburmi, sa sve debelim najlonima umesto vrata?
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
