Bila je poslednja nedelja maja 1994. Ne sećam se dnevnih aktuelnosti tih dana ali se sećam da sam ih svesno zaobilazio kad sam vrteo TV kanale, radio-stanice i novine, tada smo još bili daleko od telefona koji nam obezbeđuju instant pregled. Bio sam prvi razred srednje medicinske škole koja me nije interesovala nimalo, u tom trenutku bile su solidne šanse da ću ponavljati razred. Interesovali su me samo muzika i film, jedine vesti koje sam primao bile su one koje su dolazile iz ta dva sveta. Ostale su mi prolazile kroz oči i uši, nisam želeo da mi se zadrže u svesti, podvest je već bila dovoljno opterećena. Poslednja vest koja me je u tom periodu okupirala bila je ona o smrti Kurta Kobejna početkom aprila.

Svaka generacija imala je svog palog heroja na rokenrol stratištu, Kurt je bio “naš” – tragični junak poslednje ture generacije X i prve ture milenijalaca. To je bilo važno za nas koji smo odrastali u to vreme, čak i u Srbiji u kojoj tada smrt nije stajala samo pred vratima rokera već je bila nadvijena nad svima nama kolektivno. Tog jednog jutra, pred kraj maja, dok sam se spremao za školu, pažnju mi je privukla vest, ovaj put iz filmskog spektra i ne tragična – da je Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu osvojio film “Petparačke priče” Kventina Tarantina.

Čuo sam prethodnih dana neke usputne medijske komentare kako je film “neobičan” i “drugačiji”, ima mnogo nasilja a opet tu ima nečeg interesantnog, u jednoj od glavnih uloga je Džon Travolta, koji je odavno otišao na marginu Holivuda iako je vrtoglavo stremio ka vrhu s prelaza iz sedamdesetih u osamdesete godine tog veka. A favorit tog izdanja Kana bio je film “Varljivo sunce” Nikite Mihalkova, film o vremenu staljinističkog terora. Idealan kandidat za Zlatnu palmu u vreme u kojem je Zapad rušio poslednje ostatke Berlinskog zida i istočno-evropskog komunizma, te su ovakvi filmovi rado dočekivani na zapadnim festivalima.