Novogodišnja želja da “Leb i sol” ponovo zasviraju zajedno

U kafeu “Južna pruga” u Skoplju, 12. decembra, evocirajući uspomene, pijem kafu sa Bracom Zafirovskim. Braco je veći deo svog radnog veka proveo kao roudi i tehničar grupe Leb i sol – njihova desna ruka od aprila 1978. do formalnog kraja 1995. godine. Kao što je Majkl Frensis, telohranitelj Bona Džouvija, Šer i grupe Kiss, za sebe napisao da je bio “desna ruka rokenrola”…

O tome ćemo jednom napisati knjigu.

U neformalnom razgovoru Braco me pita:

“Koji je danas datum?”

Kao iz topa ispaljujem:

“12. decembar, 12 u podne!”

“Znaš li ti”, pita me, “da je 13. decembra 1995. godine u Solunu Leb i sol imao svoj poslednji koncert pre prestanka rada?”

Koja koincidencija!

Znam taj podatak. Solun, klub “Milos”, baksuzni broj… Prošlo je tačno 30 godina od tada.

A sve se tada spremalo za veliki jubilej 1996. – dvadeset godina Leb i sola. Goran Stefanovski je napravio sinopsis za dokumentarni film, o dečaku koji se zvao “Leb”. Putovalo se u London, u čuveni “Riverside” studio, “Vardar film” je snimio prve kadrove… Postoji materijal, sačuvan do danas, a danas su ostale samo uspomene i želja.

Već je prošlo pola veka od tog prvog januara 1976. kada se bend čekirao da je tu. I posle njih više ništa u makedonskoj muzici nije bilo isto.

Kada sam pred kraj života pitao legendarnog Duška Gojkovića koliko mu pola veka kasnije znači ploča “Swinging Macedonia”, slavni trubač je istakao da je ona važna jer su to počeci etno-džeza na ovim prostorima. Isto je i sa Leb i solom. Sa njima je svaka makedonska pesma postala drugačija. Oni su muziku digli na jedan viši nivo, pa je postala naš tajni kod, DNK za sva vremena. To je onaj sjaj u očima kod svakog od nas koga je nekad u životu ogrejalo makedonsko sunce, pri pomenu ovog čudesnog benda. Zato ih toliko volimo i čekamo da se vrate…

Jubileji nas podsećaju na neke ljude, neke grupe, događaje… Da se saberemo, sredimo misli…

Zašto je Leb i sol toliko važan i sada, kada ne postoji tako dugo?!

Ne računajući kraće okupljanje 2006, da bi obeležili 30 godina od osnivanja, svirajući neke velike koncerte, u poslednjih 50 godina više ih nije bilo tu, nego da su bili prisutni. Ali se eho njihovog bitisanja i dalje silno čuje… Što bi rekla Jadranka Janković: Kad čujem Vlatkovu gitaru ja se naježim.

U vreme kada se Leb i sol rađao, u drugoj polovini 70-ih, muzička scena u Skoplju je ličila na košnicu. Bendovi su tavorili, išli sa jednog mesta na drugo, od igranke do igranke. Sve njih je, što bi rekao pokojni Mile Lojpur, napala “slatka zaraza sa zapada”, za koju su znali da se zove rokenrol.

Beograd je imao “Šumatovac”, Zagreb čuveni “trokut” – “Zvečka”, “Kavkaz” i “Blato”, a Skoplje “Ispred Vanile”.