Kada se govori o romantičnim komedijama, kritika se gotovo uvek svodi na istu rečenicu: predvidljivo, već viđeno, neoriginalno. Kao da je sama činjenica da znamo kuda priča ide automatski dokaz njene slabosti. A možda je problem baš u tom očekivanju da svaki film mora da nas iznenadi. Očekivati da romantična komedija bude stalno originalna često znači pogrešno shvatiti njenu ulogu. To je žanr koji ne živi od iznenađenja, već od prepoznavanja.
Ne vraćamo mu se zato što nudi nešto što nikada nismo videli, već zato što nam uvek iznova pokazuje poznate emocije iz malo drugačijeg ugla. Ta potreba za poznatim obrascem najbolje se vidi na primeru filma „Ljudi koje srećemo na odmoru“. Ekranizacija popularnog romana Emili Henri u režiji Breta Hejlija dobar je primer te logike. Umesto da pokušava da se izdvoji po svaku cenu, film bira da bude ono što romantične komedije najčešće jesu kada su u najboljoj formi: prepoznatljiv, topao i svestan tradicije iz koje dolazi.
Ovaj žanr nije tu da šokira. Ona postoji da ispuni obećanje srećnog kraja. To nije mana, to je njena suština. Kada sednemo da gledamo filmove poput „Noting Hila“ (Notting Hill, 1999) ili „Veridbe“ (The Proposal, 2009), ne radimo to zbog narativnih obrta koji će nam promeniti život već zbog osećaja sigurnosti. Znamo šta nas čeka, ali želimo da vidimo kako će se to desiti ovaj put. Formula koju rom-kom koristi svima je poznata: dvoje ljudi se sreće, zaljubljuje uprkos ovome ili onome (ubacite sami razlog), prolazi kroz krizu (koja je obično strah od vezivanja) i na kraju se ipak pronalaze (najčešće tako što neko u poslednjem trenutku trči za nekim i doziva ga).
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
