Kada bi me neko naterao na tako nezahvalan zadatak kao šte je izbor “Najboljih TV serija Zlatnog doba televizije”, neke stvari u vezi sa tim izborom bile bi izvesne: moje rangiranje “Mad Men” vs “Sopranos” ne bi išlo kako biste vi očekivali ili želeli i, kako znam i umem, morao bih da uguram debitantsko TV ostvarenje Lene Dunham, “Girls”, među prvih deset.
U ne tako obilatoj ponudi ženskih serija (znači, sa ženskim junakinjama na svim glavnim pozicijama), gde su se, recimo, “Golden Girls” (1985), za ono vreme, vrlo radikalno pozabavile starosnim dobom koje (nikada) nikoga nije zanimalo (a još manje u slučaju žena), nakon čega je “Sex and the City” spustio uzrasnu lestvicu među žene u svojim zrelim tridesetim, Dunhamova je fokus spustila na još jednu generaciju ispod i pokazala nam moderne devojke u svojim poslednjim devojačkim godinama.
Ono što sve tri serije i dan-danas čini besmrtnim jeste što uprkos nezaobilaznom feminizmu, koji je stigao već sa samim odabirom teme, nijedna od njih nije bila samo suvoparna, dramski anemična, “glasnogovornica svoje generacije”. Naprotiv, sve tri serije imale su sjajne, dinamične, različite junakinje vrlo specifičnih i upečatljivih ličnosti. Ličnosti. To je ključna reč za nastavak priče o Leni Dunham.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
