Ovogodišnji “kanski pobednik”.
Jafar Panahi sada ima “zlato” i u Veneciji (“The Circle”, 2000) i u Berlinu (“Taxi”, 2015) i u Kanu (ovaj film). Takvih kao što je on nema mnogo. Ako uopšte i ima. Svakako ne među živima.
Volim Jafara i verujem da je on, kao i Herzog, shvatio da je film jedna stvar oko koje moraš da se cimaš koliko moraš da se cimaš, čak i ako si u zatvoru, čak i ako ti tajne službe rade o glavi, čak i ako film na USB-u šalješ u torti ili u tuđem dupetu na festival, čak i ako ti nije ni do čega. Zato Jafar snima filmove i osvaja nagrade.
I svaka mu je zaslužena.
Iako se ne sećam baš najbolje svih njegovih ostvarenja (što nikoga, naravno, ne čudi), čini mi se da je Jafar poslednjih godina (od “Closed Curtain” naovamo) postao mračniji i depresivniji. Diskutabilno je da li su njegovi filmovi ikada bili veseli, ali mislim da su bili topliji, da je kao i Kiarostami jurio ljudsko, pre nego neljudsko. Sad se to malo promenilo.
Registruj se i čitaj POTPUNO BESPLATNO Velike priče tokom praznika. Akcija traje od 25. decembra do 7. januara. Od Božića do Božića. Sve što ti treba je mejl!
Već imate nalog? Ulogujte se
