„Ima neki mlad Crnogorac“

Preminuo je Božo Koprivica, čovek koji je mnogo znao.

Znao je mnogo toga o književnosti, pozorištu, filmu, fudbalu naravno, ali znao je i neke čudne stvari. Recimo, znao je da prepozna među taksistima bivše fudbalere. Po držanju, pokretima… Znao je ponekad i da u velikom pesniku prepozna bivšu fudbalsku polutku. Kada ga taj eks fudbaler i pesnik upita „kako?“, on mu objasni da je to po držanju tela i pregledu „igre“. Znao je mnogo da vidi iz nečijeg hoda.

Zato su i razgovori sa njim bili posebni.

Ovo su izvodi iz nekoliko razgovora koje sam vodio sa njim, o njegovom životu, o književnosti, o njegovim prijateljima (najviše o Kišu), naravno i o fudbalu. I najčešće je to bilo u “Šansi” na Tašmajdanu.

Nije voleo da kasni

Ne volim da kasnim na probu. Nisam volio da kasnim ni na treninge fudbala ili košarke. To je princip dobrog vaspitanja. Bilo da te ulica vaspitava, bilo porodica. Ne bih nikada otišao na probu a da sam neraspoložen. Jer ne možeš da remetiš atmosferu. Moraš imati to partizansko vaspitanje. Ne mogu da kasnim kad idemo na juriš protiv neprijatelja. Volim da igram u ekipi koja dobija…

Kada je proturio loptu kroz noge…

Zlopaša je bio stariji od mene, bili su ti čuveni turniri u Nikšiću. Moja ekipa „Karioke“ osvojila je veliki turnir u Subotici. To je bilo nezvanično prvenstvo Jugoslavije (1967) u malom fudbalu. Pobedili smo u finalu Radnički iz Niša. Pogodio sam odlučujući penal. Imao sam 17 godina. U jednom duelu, nemajući gde, proturio sam Zlopaši loptu kroz noge. I odmah sam mu se izvinio i na terenu, kasnije na korzou. Nisam hteo da pomisli da je taj potez bio potcjenjivanje. Nikada nisam driblao kroz noge da bih nekoga potcijenio. Za mene je dribling osvajanje prostora.

O dolasku u Beograd

Došao sam kad su već prošle demonstracije. Ali pratio sam, imao sam prijatelje studente koji su se baš pomlatili sa milicionerima na Novom Beogradu. Među njima je bila i heroina Danica Krtolica iz ulice Narodnih heroja u Nikšiću. Jedan od poslova nakon diplomiranja je bilo i mesto urednika u „Braći Stamenković“. Tada je to bilo kultno mesto. Bilo je zakazano književno veče o romanu Miroslava Toholja. Stajao sam na ulazu i stiže Mihailo Lalić. Mislio je da sam portir pa me pita za ulaz gde bi prošao da ga niko ne vidi. A ja da mu pokažem kako nisam portir, podsjetim ga na njegovo poređenje vezano za apotekaricu Ninu Karelsku, mislim da je to u romanu „Ratna sreća“ – „… sa obrvama kao da se čudi“. A on: „To je knjiško poređenje.“

Dolaze Biljana Jovanović, Milisav Savić, Miroslav Maksimović i dobace mi: „A Bota Koprivica na radnom mestu.“ Lalić se vrati i upita me: „Šta je tebi Jovan Koprivica?“, kažem da mi je stric. On doda: „Tvoj otac Đorđije 1941. je sam branio poštu u Ulcinju… Bio sam ja 2. maja 1967. u vašoj kući.“ Zapravo je bio na sahrani moje sestre.

O stricu i Golom otoku

Moj stric Jovan je završio Učiteljsku školu u Sarajevu, u klasi Branka Ćopića, i germanistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu, bio je prvoborac, nosilac Partizanske spomenice. Najbolji prijatelj mu je bio Petar Komnenić, čuveni profesor, političar, predsednik Skupštine Crne Gore, ratni heroj iz Prvog svetskog rata, jedan od komandanata na Sutjesci. Osuđen je kao informbirovac i čuvena „Petrova rupa“ na Golom otoku nazvana je po njemu, njegovoj rečenici „Neću da udaram svoje drugove, pa makar mi kosti ostale u ovoj rupi“.

Moj otac se rano razboleo, tako da sam živeo između sanatorijuma u Brezoviku, gde je otac ležao bolestan od tuberkuloze, i Golog otoka gde je bio moj stric. Kad je drugi put zatvoren, bio je sedam mjeseci u istražnom zatvoru u Nikšiću. Petar Komnenić je diktirao mom stricu uspomene sa Golog otoka. A imao je i Jovan svoje fusnote. Ja sam te sveske otvarao al’ bio me je stid da čitam. Samo sam prelazio prstima preko rukopisa.