*Onomatopeja iznenađenosti i šoka* čuje se u bioskopskoj sali više od nekoliko puta tokom projekcije filma “Babygirl”, sa Harisom Dikinsonom i Nikol Kidman u glavnim ulogama. Ali, u pitanju nije nikakva naučna fantastika, nije u pitanju triler tokom kog publika sklapa kockice, pa bude šokirana raspletom.
Ništa od toga.
Priča je zapravo mnogo jednostavnija. Nezadovoljna brakom sa Džejkobom (Antonio Banderas), Romi (Kidman), CEO uspešne kompanije započinje aferu sa dosta mlađim internom Semom (Dikinson). I to je cela priča. Samo to. Pa, čime se publika šokira? Ukratko — činjenicom da žena ima seks. Uprošćenom činjenicom, ali činjenicom svakako. Publika, naravno, zna, da se ta radnja, zaista, dešava, ali, čini se, nije navikla da se ta radnja odvija drugačije nego što su oni zamislili. Ne smem ni da pomislim šta su zamislili.
Ne pomaže mnogo ni to što film nije najbolja realizacija zapravo jako dobre ideje. Ni to što su ga nominacije za gotovo sve najznačajnije nagrade zaobišle. Ne pomaže ni sjajan PR koji prati ovo ostvarenje, PR koji je, zapravo, duplo bolji od samog filma. Ne pomaže ni Nikol Kidman. A svi vole Nikol Kidman, tu Meril Strip svoje generacije.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
