Kakva je zaista razlika između investitora i okupatora?

Ante Tomić i Dragoljub Draža Petrović se na sajtu Velike priče dopisuju u kolumni “Jesi li video ovo?”

***

Dragoljube, dična starino,

Pratim izdaleka ovo što se u Srbiji događa s međunarodnom rudarskom kompanijom Rio Tinto i iskopavanjem litija u Jadru i Rađevini i potpuno razumijem tvoju frustraciju. Jednako sam se i sam osjećao kad sam prošlog petka popodne vratio s puta. Pisao sam ti kako sam išao u Stockholm na Springsteenov koncert. U subotu ujutro žena i ja smo po običaju pošli na splitski Pazar i užasnuli se korama lubenica, gnjilim krumpirima, zgužvanim pivskim limenkama, zamotuljcima pelena i slomljenim kišobranima na gomili građevinske šute kod prepunjenih, išaranih limenih kontejnera. U sto pedeset metara moje male ulice u kotaru Lučac, dao bih se u život okladiti, bilo je više škovaca nego što bi se sakupilo na svih tristo sedamdeset sedam kvadratnih kilometara glavnog grada Kraljevine Švedske.

Kad shvatim kakvim sam životinjama okružen, kad opazim da je netko u kontejner za biološki otpad, iz neke meni nedokučive, slaboumne pakosti, ubacio stari vodokotlić i goblen s kupačicom, ispuni me takva srdžba da bih mogao, čini mi se, s neke visoke zgrade snajperom ubijati slučajne prolazike. “Zašto ne odemo odavde”, govorim ženi. “Zašto mi ne živimo s nekim normalnim narodom koji je zabrinut za okoliš i stvarno, bez zajebancije, voli svoju zemlju?”

Ono što će se dogoditi u Srbiji, iskopavanje jednog metala, istina, rijetkog i skupog, ali iznimno opasnog za život, za vodu koju pijemo, za tlo iz kojeg raste hrana koju jedemo i zrak koji dišemo, za mene je čin agresije usporediv s ratom. Koja je razlika, kad bolje pogledaš, između Tuđmanove Oluje prije trideset godina i Rio Tinta danas? Jedan će teritorij za dugo vrijeme biti izgubljen. Bezobzirna rudarska eksploatacija učinit će život nemogućim, otjerati lokalno stanovništvo, ostaviti pusti, beživotni kraj. Jadar i Rađevina neće biti drugačiji od spaljenih srpskih sela oko Knina i Obrovca.