Beograd,
Kraljevina Jugoslavija,
31. decembar 1938.

Dragutin Stevanović broji pare.

Novčanice se lepe za njegove debele prste poput tek ubranih listova duvana. Ne ostavljaju crni trag, već naprotiv, osećaj mekote i svrhe. To uvek prija, ne brojanje samo po sebi, niti sticanje, ni pohlepa, kako sve to nazivaju zavidljivci i siromasi, već taj osećaj svrhe, da svaka misao, sav napor i trud, svaki potrošen atom snage i minut vremena dobijaju svoje ishodište u tačno određenoj svoti koja može da se prebroji i zašušti među prstima. Nema u toj raboti mesta za Boga i đavola, sluti on, samo za čoveka, jer kada je novac u pitanju – svi su iste vere.

A Dragutin Stevanović, rođeni Nišlija i naturalizovani Beograđanin, gospodin po opredeljenju, trgovac po zanimanju, jeste vernik. I to veliki. O čemu veoma rečito govore izdašne sume u njegovim džepovima i na njegovim bankovnim računima.

Ipak, novac mora da se množi. Prostom deobom ako treba, kao ćelije u ljudskom telu. I kapital mora da raste, kao što raste dete. Samo što cilj deteta jeste da izraste u čoveka i tom rastu postoji neki prirodni kraj, dok novac raste unedogled i u nepoznato, poput kancera, nije oročen vremenom i čovekovom prirodom, on je savršen u svojoj moći da ga bude sve više. I Dragutin zato voli pare. Jer kada su među njegovim prstima, meke i šuštave, one daju smisao njegovom životu, a kada se taj smisao pretvori u šampanjac, kurve, kuće i automobile, onda on dobija formu koja ne može da umakne nijednom ljudskom oku, ma šta taj čovek mislio o novcu i njegovoj prirodi.

A svi misle uglavnom isto: para nikad dovoljno.