Znate onu priču o društvenim mrežama i o otuđenju, o tome kako se ne viđamo ali da zato imamo privid bliskosti, jer znamo gde je neko letovao, šta je ručao i kako mu izgledaju deca, a toj istoj osobi povremeno i čestitamo rođendan ili prokomentarišemo fotografijom ovekovečeni životni uspeh.
Svi ti rođaci, izgubljeni drugari iz odeljenja, iz starog kraja, sa hobija, možda, čak i bivši partneri prijatelja ostali na mrežama ili u dobroj uspomeni ili ljudi s kojima smo proveli semestar na časovima italijanskog, a bogami i individue sa kojima smo preko iste agencije išli na more, svi oni možda čekaju tu poruku kojom ćemo probiti membranu, pozvati na kafu ili piće, pokazati da nam je stalo.
U komunikaciji na internetu provejava toplina, pa zašto da je onda ne preselimo u kafić, to je mnogo intimnije. Ali ljudi je previše, previše je mehura, kad bismo sa svakim ko nam je čak i drag ili simpatičan otišli na kafu, ili bismo se onesvestili ili bismo morali da uzmemo odmor, ili bismo bankrotirali.
Nemoguće je sa svima biti blizak, i zato svi lažemo kad na ulici sretnemo nekog i obećamo da ćemo se javiti sledeće nedelje, da se konačno vidimo, da idemo na tu kafu. Sa nekim ćemo se zaista videti, sa nekim nikad, dok ga ponovo ne sretnemo na ulici i ponovo slažemo jedni druge da smo nadomak mitske kafe, one od ponedeljka, one – samo da mi prođe i ova nedelja, ne veruješ kakav pakao, ali od sledeće može kad god. I to nije tužno, to je jednostavno tako i ne treba zbog toga osećati krivicu. Ljudi obećavaju susrete, ljudi su srdačni, jer je to u datom trenutku prijatno, daje nadu u lepu budućnost, u radost susreta. Pa čak i da se ne desi, u tom trenutku to malo obećanje donosi lepu samoobmanu, pa čak i kad akteri znaju da se susret verovatno i neće dogoditi.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
