Svakog jutra prolazim pored beogradske škole “Vladislav Ribnikar” jer tim putem idem na posao. Tako je bilo i ove srede, kada se u toj školi desilo masovno ubistvo. Kada je tinejdžer usmrtio najmanje osmoro dece i čuvara škole.
Ali, prva vest nije zvučala tako teško, ni tako tragično. Bila je neka pucnjava, neke ulice su zatvorene. Ništa više.
Još pre dve decenije sam odlučila da ne želim više da budem novinar na rubrici crna hronika, gde sam provela nekoliko godina. Nagledala sam se različitih zločina, ubistava, samoubistava, saobraćajki, pucnjavi, sahrani, suđenja, razgovora sa porodicom pošto su izgubili bliskog člana. Prva sam novinarka koja je razgovarala sa roditeljima Alekse Jankovića, koji je izvršio samoubistvo zbog vršnjačkog nasilja, prva koju su pustili u kuću i prvi put ispričali sve. Teško je to. Dosta mi je bilo.
Počela sam sasvim slučajno da radim hroniku zbog tadašnje urednice beogradske rubrike koja me je ispraćala na zadatak rečima: “Ti imaš želudac za to.” Nemam, u stvari. I zato nisam to više htela da radim i nisam se nikada vratila. Ove srede sam se vratila i opet sam bila novinar crne hronike, iako ovo što se desilo prevazilazi okvire te rubrike.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
