Početkom 1950-ih godina geolozi su tražili radioaktivne rude, pod budnim nadzorom Udbe. Plan da se uđe u razvoj nuklearnog naoružanja podrazumevao je da za početak treba imati potrebne sirovine. Moralo se razmisliti o avionu koji može da ponese bombu. Taj problem pokušali su da reše u “Konstruktorskoj grupi br. 9” koja se bavila neobičnim letelicama sa pilotom u ležećem stavu i prvim domaćim mlaznim avionima.
Izradili su jedrilicu 453 MW za proveru aerodinamičkog rešenja sa krilima koja su podsećala na slovo W. Planirali su da ako se testovi završe povoljno, da se radi na bombarderu sa dva mlazna motora. Jedrilica se pokazala problematičnom i posle dva leta gurnuta je polomljena u stranu i tema je odbačena jer bila je ishitrena, prezahtevna u odnosu na realne resurse. Titov nesuđeni bombarder bio je samo kuriozum u istoriji naše avijacije.
Kada pravite nuklearnu bombu, morate imati u vidu i platformu koja treba da dostavi takvo sredstvo “na adresu”. U početku nuklearne ere bili su to bombarderi, i to veliki avioni kao što su bila dva B-29 dužine 30 m, razmaha krila 43 m i poletne mase od 60 t. Iznad Hirošime srebrni B-29 iz bomboluka je odbacio bombu nazvanu “dečačić” (Little Boy) mase 4,4 t.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
