Najveća sramota naše tranzicije je što smo ćutke pustili niz vodu ono najbolje što smo nasledili od socijalizma – državno zdravstvo kao stub jednakosti i dostojanstva.
Ako postoji ime koje simbolizuje ideju da zdravstvo mora biti dostupno svima, to je Andrija Štampar, lekar iz Hrvatske i jedan od osnivača Svetske zdravstvene organizacije. Njegova bista i danas stoji u sedištu SZO u Ženevi. Verovao je da niko ne sme biti bolestan zato što je siromašan i da zdravstvo nije tržište, već pitanje dostojanstva. Na tim principima Jugoslavija je izgradila besplatan, solidaran sistem, zasnovan na prevenciji i javnom zdravlju, napredniji od mnogih tadašnjih evropskih modela.
I upravo taj sistem je Srbija nasledila. Nismo ga modernizovali već smo ga pustili da lagano propada, dok se privatno zdravstvo širi na ruševinama jednog velikog društvenog ideala. Zbog toga danas imamo dva paralelna sveta, državni sistem koji se urušava pod sopstvenom težinom i privatni sistem koji raste bez ikakvih pravila, granica i odgovornosti. U tom međuprostoru izmiče nam ideja da zdravlje pripada svima.
Za sve slabosti srpskog zdravstva uvek se nudi ista dijagnoza – nema dovoljno novca i nije dovoljno efikasan. Prva loša vest je da u Srbiji jednostavno neće biti znatno više para za zdravstvo, i to moramo da prihvatimo. Doprinosi su fiksni, a budžet je već razvučen do pucanja. Svaki dinar ima svoju adresu i nema prostora da se zdravstvu da više a da se negde drugde ne oduzme, da li od poljoprivrede, infrastrukture, obrazovanja.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
