Zdravstveni podaci su postali jedan od najvažnijih strateških resursa savremene države. Oni govore ne samo o tome ko je bolestan, već i o tome koliko društvo može da radi, koliko brzo reaguje na vanredne situacije i koliko racionalno troši javni novac.
Još šire od toga, objedinjeni zdravstveni podaci omogućavaju državi da sagleda regionalne i socijalne nejednakosti, usmeri socijalnu pomoć tamo gde je najpotrebnija i proceni buduće pritiske na budžet i penzioni sistem. U doba pandemija, starenja stanovništva i sve skupljih terapija, država koja ne zna šta se dešava u njenom zdravstvenom sistemu upravlja naslepo.
Upravo zato je objedinjavanje zdravstvenih podataka nužan preduslov ozbiljne javne politike. Međutim, u pokušaju da brzo ojačaju svoje kapacitete, mnoge države – posebno u Africi – taj proces sprovode na način koji potkopava sopstveni suverenitet.
Umesto da izgrade državnu infrastrukturu i jasna pravila kontrole, one prepuštaju ključne delove sistema stranim vladama, donatorima ili privatnim firmama. Podaci formalno ostaju „državni“, ali se operativna kontrola pomera van domašaja države.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
