Novi Sad je prestonica novog društva

Zar je već 1. novembar?

Na ovo pitanje moglo bi se odgovoriti kontrapitanjem – da li je 1. novembar, onaj prošli, zaista i prošao? Da li je posle njega osvanuo ijedan dan dosad koji u sebi nije sadržao makar malo tog prvog novembarskog dana 2024. godine, tih 11.52 časa, te nadstrešnice i tih 16 žrtava?

Tvrdnja da su prethodna pitanja preterivanje bila bi ne samo suvišna u zemlji u kojoj su krajnosti manir, već i netačna. Od novembra do septembra bilo je gotovo 21.700 skupova u vezi sa padom nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. A koliko je još samo bilo onih koji nisu povezani sa novosadskom tragedijom, a čiji se uzrok ipak nalazio u tom 1. novembru? Čak i da u nekom danu negde i nije bilo protesta, onda se verovatno pričalo o tome šta se dogodilo juče ili o onome šta će se desiti u narednim danima.

Godinu dana od tragedije vozovi kroz Novi Sad prolaze, ali na Železničku stanicu ne staju. Njena budućnost je neizvesna. Iako rekonstruisana, ona je nedovršena. U nju su ulupani milioni i ugrađeni su životi. Zlokobno prazna, ona je, godinu dana kasnije, podsetnik na potrebu da iz ruševina nastane nešto novo što daje smisao svemu onome što je u tom betonu, metalu i prašini nestalo.

To novo ne može biti ni spomenik, ni nova zgrada, niti nadstrešnica. Borba koju godinu dana na ulicama vode studenti i građani je tektonska.

Nadstrešnica se mogla dogoditi bilo gde i bilo kada, ali se dogodila baš nama i baš u trenutku u kom je jedini način za smisleno novo uspostavljanje solidarnosti i empatije kao vrednosti koje u beton, metal i prašinu, umesto ljudi, bacaju korupciju, nemar i nebrigu, krvave razloge tragedije koja je i te kako zapamćena.

Podsetnici na tragediju i ono što je potom usledilo su svuda. Šetajte gradom i videćete grafite. Šetajte gradom i videćete prolaznike sa istaknutim bedževima. Šetajte, na kraju, gradom i možda ćete naići na kolonu u ko zna kom po redu protestu.

Novosadske ulice podsećaju vas na sve ono što se na njima dešavalo u prethodnih godinu dana. Na njima se koračalo i za mrtve i za žive. Na njih su padale suze i vosak koji je klizio sa sveća. Na gradske ulice padali su ljudi i padao je suzavac koji je ispaljivala policija.

Ponavljaju se rečenice, ponavljaju se slike, pogotovo sa policajcima u, kako se to kaže, opremi za razbijanje demonstracija, a suštinski u opremi za razbijanje ljudi. Novi Sad je bio prvi grad u kom je organizovan veliki protest, prvi grad u kom je došlo do nasilja i do privođenja, prvi grad sa političkim zatvorenicima, prvi grad sa policijom kod fakulteta, prvi grad koji je dobio „ćacija“, prvi grad koji je ponudio gradonačelnika i premijera koji su platili ceh nasilnika u sopstvenim redovima i prvi grad u kom se zapucalo.

Često je Novi Sad, neretko krivicom sopstvenih kompleksa, patio od svoje drugosti, u senci prestonice. Od svih mogućih scenarija u kojima je u prethodnih godinu dana mogao da bude prvi, zapatilo ga je da bude prvi policijski grad u državi.

Najpre je policija ignorisala građane koji su se okupljali na raskrsnicama da bi odavali počast nastradalima, dok je vlast slala svoje glasnike da provociraju i vređaju okupljene. Efekti huškanja vlasti i njenih osvetničkih medija mogu biti samo napadi na ljude i zaletanje kolima među njih.

Umesto da izazove strah kod građana, vlast je uspela da u njima rasplamti želju da izađu na ulicu. Tada je policija ušla u svoju „bezbednjačku“ fazu, osiguravajući raskrsnice kojima su prolazile kolone pre nego što bi do njih stigli protestni redari.

A onda se dogodio Vidovdanski protest i nasilje za koje je predsednik znao kada će početi. Tada je policija počela da „deluje“ onako kako se od nje od početka očekivalo. Počela je otvorena represija prema građanima i stavljanje u službu Srpske napredne stranke i njenih članova. Do septembra u Srbiji je procesuirano više od 2.300 osoba, a više od polovine njih nakon Vidovdanskog protesta.

Tog trenutka promenila se i priroda protesta, odnosno očekivanje šta bi na ulici moglo da se dogodi. Videlo se to u Novom Sadu sredinom avgusta kada je došlo do obračuna između demonstranata sa jedne, te članova vladajuće partije i policije s druge strane. Slično je bilo i početkom septembra kada je policija, uz pomoć dva dekana i rektora, zaposela i Kampus Univerziteta u Novom Sadu. Podeljeno društvo bilo je na ivici, a jedan korak preko nje značio je pad u ponor mržnje.

Pravda je spora, ali se u slučaju nadstrešnice stvari odvijaju uz mučno osećanje da „od toga neće biti ništa“. Natezanja dva tužilaštva u vezi sa istragom, okrivljeni u kućnim pritvorima, ministar u bolničkoj postelji, optužnica za štetu od 115 miliona dolara, proglašavanje nasilnika koji studentkinji lome vilicu za heroje, predsednikov smeh nakon noći u kojoj je policija bacala suzavac na građane.

Nalaze veštačenja po kojem je nadstrešnica pala usled zarđalih žica, koje nisu mogle da izdrže preopterećenje dodatom konstrukcijom, činjenicu da je rekonstrukcija rađena bez originalnog projekta, kao i svedočenje projektanta koji je rekao da je mislio da su zatege tu ukrasa radi, zatrpale su teorije zavere o terorističkom činu koje su podgrevali predstavnici vlasti u tandemu sa svojim propovednicima sa nacionalnih frekvencija. Bes je kuljao, a ulice su sve to nekako podnosile.

Vlast je brzo odustajala od svojih nesigurnih koraka koji bi ukazivali na odgovorno ponašanje i vraćala se svom dugogodišnjem plesu kolektivnog sluđivanja. Ćacilend, studenti koji žele da uče, radnici koji žele da rade, ljudi koji žele da žive, pa blokade protiv blokada…

U svojoj nameri da uguši ulicu, vlast je uspela jedino u tome da produbi podele.

I uprkos svemu ljudi su izlazili i izlaze na ulicu, sa svojim ličnim i kolektivnim pobudama, od traženja pravde za nastradale do raspisivanja izbora.

U proteklih godinu dana videli smo scene koje pokazuju šta ljudi mogu kada su vođeni empatijom. Od protesta u Novom Sadu na Dan grada, preko 15. marta i hiljada upaljenih svetala na Slaviji, do svih onih kilometara pređenih u pešačenjima i pedalanja ka evropskim gradovima.

Tu su i drugačija mišljenja, a sada već zaboravljeni primer toga je i dekan Prirodno-matematičkog fakulteta Srđan Rončević, koji je od početka podržavao studente u blokadi, da bi u jednom trenutku postao „ćaci“, jer je imao drugačiji stav o funkcionisanju fakulteta. Stvari su se opet preokrenule kada je u naletu policije na fakultet stao ispred zgrade u kojoj su bili studenti i građani, poručujući mupovcima da nisu pozvani.

Ono što je izvesno jeste da je u dobrom delu društva stvoren konsenzus da bi pred zakonom svi trebalo da budemo jednako tretirani. To se kristalisalo već u prvim nedeljama protesta stihovima kako „ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu“.

Zato se i danas šeta ka Novom Sadu. Na hodočašća se krenulo iz Novog Pazara, Subotice, Zrenjanina, Beograda, Niša, iz raznih gradova, sela. Slovenački muzičar Vlado Kreslin, inače vršnjak novosadskog kantautora čije su pesme bile saundtrek prethodnih godinu dana, peva o tome da bi voleo da bude reka, zaključujući strofu stihom: „Kad zakoračiš u mene, zagrliš ceo svet.“

Podseća sve to na pešačenja ka Novom Sadu. Kroz grad protiče samo Dunav, ali pritoke pristižu sa svih strana. I čini da će veliki broj ljudi koji ovih dana zakorači na ulicu, na neki način, zagrliti i ranjeni grad, prestonicu društva koje pešači ka promeni.