Nije rekla “ne”

To kako neko reaguje ili ne reaguje (i zašto ne reaguje) veoma je važno za razumevanje silovanja kao krivičnog dela. Jer to što nije rekla “ne” i nije pružila otpor, ne znači da je pristala. Većina žena, naročito mlađih, a tek deca, u toj situaciji zaledi se od šoka, straha ili da bi sačuvala svoj život. Mnoge žene su ubijene jer su pružale otpor prilikom silovanja. I to nisu voljne reakcije, pa je zaista glupo pitati zašto osoba koja je silovana nije uradila ovo ili ono.

Upravo zbog toga ovih dana su se u Srbiji pobunile i žene i ženske organizacije jer se nacrtom izmena i dopuna Krivičnog zakonika uvodi krivično delo “obljuba bez pristanka” – iako je to takođe silovanje – i za koje je predložena i blaža kazna od 3 do 12 godina zatvora. Jer po ovome ispada da je “pravo” silovanje ono u kojem se primenjuje sila i postoji otpor (brani se, vrišti, udara…) a obljuba bez pristanka je prema nacrtu “blaža” vrsta silovanja (nije rekla “ne”, nije pružila otpor).

U istom nacrtu Ministarstva pravde je zastarela definicija silovanja, koja obuhvata primenu sile i pretnje a od žrtve se traži da silovatelju pruža otpor. Ako žrtve nisu pružale otpor, pravosuđe smatra da su se saglasile, što je u suprotnosti sa realnošću kako reaguju žrtve silovanja. I u suprotnosti sa Istanbulskom konvencijom, koju je naša zemlja potpisala, koja jasno zahteva da nepostojanje pristanka bude sadržano u osnovnoj definiciji krivičnog dela silovanja.

I uprkos tome što sva istraživanja rađena sa žrtvama silovanja, a još 2001. godine se znalo za ta istraživanja, a mi smo sad u 2025, pokazuju da jedan veliki broj žena ne pruži otpor.

Evropski sud za ljudska prava je još 2001. godine postavio standard da definicija silovanja mora da se menja posle slučaja “M. C. protiv Bugarske” čiji su podnosioci dostavili Evropskom sudu pismeno mišljenje dva bugarska stručnjaka, dr Svetozara Vasileva, psihijatra, i Valerija Ivanova, psihologa.

Dvoje stručnjaka proučili su sve slučajeve mladih žena uzrasta od 14 do 20 godina koje su učestvovale u dva specijalizovana programa lečenja žrtava silovanja u Bugarskoj u periodu 1996–2001. Na kraju su izdvojili dvadeset pet slučajeva, od kojih se u dvadeset i četiri slučaja žrtve nisu žestoko opirale, već su reagovale pasivnim potčinjavanjem.

Pozivajući se na naučne radove iz više zemalja, stručnjaci su izneli da su poznata dva obrasca reagovanja žrtava silovanja na napadača, i to: žestok fizički otpor i tzv. “ukočenost od straha” (poznat i kao “sindrom traumatskog psihološkog infantilizma”). Ovaj potonji se objašnjava činjenicom da je svaki način reagovanja ili ponašanja koji se zasniva na iskustvu neadekvatan kada je žrtva suočena sa silovanjem koje ne može izbeći. “Kao rezultat toga, žrtva često pasivno reaguje, odnosno potčinjava se, što je karakteristično ponašanje u detinjstvu, ili pokušava da se psihički distancira od onoga što se dešava, kao da se sve to i ne događa”, naveli su stručnjaci.

I to je suština slučaja “M. C. protiv Bugarske”, jer je tada pokazano kako naš mozak reaguje u situacijama opasnosti – neko se ili bori, ili beži ako ima gde da pobegne, ili se zaledi, objašnjava Vanja Macanović, pravnica iz Autonomnog ženskog centra koji se zalaže da se iz nacrta povuče obljuba bez pristanka.